Често помињемо да су највише заслуге за спасавање наших предака током повлачења преко Албаније имали руски свети цар и мученик Николај II Романов, који је уценио савезнике да пруже помоћ нашој војсци, и грчки премијер Елефтериос Венизелос, који је отворио врата острва Крфа и омогућио нашим прецима опоравак и боравак на том острву. То све јесте тачно и овој двојици знаменитих људи, сви ми, потомци наше војске са Крфа, дугујемо своје рођење. И свако ко се нађе у Санкт-Петербургу или на Криту, у граду Ханији, дужан је да оде до петербуршке цркве Светих Апостола Петра и Павла или на брдо Акротири изнад града Ханије и ода почаст овој двојици историјских личности који су нас много задужили.
Међутим, у тој причи постоји још један неопевани јунак и српски савезник. А изненадићете се када сазнате да је у питању Муслиман, етнички Албанац пореклом из Кроје и припадник владајуће османске класе. Есад-паша Топтани, је био српски савезник захваљујући коме је српска војска имала много мање жртава током повлачења преко Албаније. Њему је и један Алекса Шантић својевремено посвећивао стихове након ослобођења Скадра 1912. године.
Есад-паша Топтани је био албански политичар који је више био наклоњен Србији и савезницима током Првог светског рата, него Аустрији иако је управо Аустрија радила на стварању Албаније. Октобра 1914. Есад-паша Топтани је формирао своју владу у Драчу и био премијер самопроглашене државе зване Албански Исламски Емират. У Нишу се тада састао са српским премијером Николом Пашићем и потписао тајни споразум којим је било предвиђено оснивање заједничких политичких и војних институција, војни савез и изградња пруге од Ниша до Драча. Текстом споразума је било предвиђено да Србија на позив Есад-паше војно интервенише против његових непријатеља у Албанији и да финансира Есад-пашину жандармерију и снабдева је војном опремом. Услед одбијања да стане на страну Централних сила и отвореног подржавања Србије, Есад-паша је изгубио подршку албанских муслимана, војни суд у Истанбулу га је осудио на смрт, а албански исламисти су, у организацији Аустроугарске и младотурака подигли низ антисрпски мотивисаних устанака против њега и стекли контролу над одређеним територијама у Албанији, истичући и захтеве за анексијом Косова и Метохије.
Разбијена нападом са три фронта, изнурена борбама на Церу, Дрини и Колубари, лоше опремљена, болесна и гладна, Српска војска је морала да пође путем албанских планина радије него да потпише капитулацију или буде уништена. Тада је Есад-паша Топтани издао проглас да српска војска може пролазити преко албанске територије и да се српски динар има сматрати као законско средство плаћања у Албанији на територији коју је он контролисао. Осим тога, сво следовање хране које је имао за своју војску дао је да се подели српској. Не само то, његова жандрмерија је штитила бокове колона српске војске у одступању, док ју је у појединим непроходним и дивљим подручјима сусретала и показивала јој пут. Локално сеоско становништво лојално Есад-паши је пружало српској војци уточиште по његовој наредби.
Најгоре је тек уследило. Једини пролаз до мора је у уском кланцу и са само једним мостом на Белом Дриму, врло видљивим немачким авионима који би збрисали сваког ко би покушао да га пређе. Везиров мост је могао бити мост великог страдања да је Есад паша попустио под притиском Немачке и дозволио прелет авионима и бомбардовање српске војске. Обећавали су му, претили, притискали свим средствима али се паша није поколебао.
По завршетку Првог светског рата Есад-паша је боравио у Француској на мировној конференцији у Паризу где је под окриљем делегације Краљевине СХС, као представник Албаније, поднео меморандум о Албанији крајем априла 1919. године. Његове присталице су тада у Паризу конституисале националну скупштину и формирале Краљевину Албанију, крунишући Есад-пашу за краља. Међутим, Есад-паша Топтани је убијен у атентату 13. јуна 1920. године док је излазио из Хотела Континентал у Паризу, са намером да отпутује у Албанију на своју краљевску инагурацију. Сахрањен је на српском војничком гробљу у париском предграђу Тије. У мору православних крстова на том гробљу налази се и један споменик са полумесецом и ту почива наш савезник Есад-паша. Убица је био Авни Рустеми, вођа револуционарно буржоаског покрета Башкими.
Есад-паша се у Албанији данас сматра једним од највећих издајника албанског народа, док га они који знају у Србији сматрају за великог пријатеља српског народа. Ђаци данас ни у Србији, ни у Албанији не уче о њему и нигде се не спомиње. И тако данас многи Срби нису свесни да се не би ни родили, да Есад-паша није помогао њиховим прадедовима да живи изађу из албанских планина. У Београду на пр. постоји толико споменика мање заслужним људима, а Есад-паша нема ни један.
Есад-паша је своје савезништво са Србима платио животом. Ред би био да се достојно одужимо људима захваљујући којима смо се родили и да знамо понешто о њима и одамо им почаст и захвалност.
