Битка на Церу била је велика победа Србије али и, можда још важније, прва победа савезника у Великом рату, она која је показала да се на малу балканску државу стиснуту између непријатеља, ослабљену од Балканских ратова и изоловану од савезника, и те како може рачунати!
О овој победи у данима који су уследили писали су и новинари, и књижевници и војници… Ипак, можда највећа похвала јунаштва и храбрости српског народа дошла је управо са непријатељске стране.
Ово су после Церске битке записала два аустроугарска војника:
„Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска – не, разбијена руља јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали читаве колоне коморе или газили у рововима поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске.
Сјајни су момци ови Срби, они умеју да бране своју земљу. Тек у Србији 1914. схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио да неумитна сила-воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује у силу.”
Егон Ервин Kиш, аустроугарски војник и писац
„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, за борбу мржњом и одушевљењем загрејани, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани.”
Алфред Kраус, аустријски генерал
* Сведочанства је оригинално објавила Политика у склопу обележавања 100 година од Церске битке
