САД могу да промишљају нову стратегију подршке сиријским Курдима који ће са 300.000 припадника граничних снага безбедности решити старе проблеме. У суштини, то би могло да односе Турске са Русијом гурне ка преломној тачки. А ко су заиста ти „нови регрути“?
Наде у истински мир у Сирији вратиле су се недавном америчком подршком „граничној полицији“ за коју се очекује да буде састављена од јединица Сиријских демократских снага (SDF, претежно састављених од Курда) на границама са Турском и Ираком. Коалиција коју предводе САД је саопштила да помаже креирању нових Граничних безбедносних снага за које се очекује да броје до 30.000 људи. Ветерани SDF ће чинити половину јединице, док ће друга половина бити регрутована.
Тај потез САД сада открива шта је америчка дугорочна стратегија у Сирији и које су односе спремни да жртвују у том процесу. То такође показује да САД никада не одржавају своја обећања. Обећања Вашингтона Турској да ће ускратити подршку YPG била су само маневар да се купи време са Ердоганом. Сећате ли се обећања да ће Курдима оружје накнадно бити одузето?
ТВОЈИ ТЕРОРИСТИ ПРОТИВ МОЈИХ
Чак и без детаљнијег разматрања претње коју би представљале те „граничне снаге“, за које неки тврде да би могле омогућити многим борцима Исламске државе да пређу из Ирака у Сирију, било би разумно обратити пажњу на то коју цену Запад, или прецизније Вашингтон, плаћа због пружања подршке овом потезу. Турскa je у сиријском рату до сада била релативно лимитирана и касно укључена у игру, имајући у виду њену близину и војне могућности. Чак и у Идлибу, граничној провинцији од великог интереса за Анкару, њена војна снага је била донекле ограничена, док су трупе много комфорније деловале у улози хуманитараца и миротвораца, него у улози велике армије која треба да побије терористе.
Међутим, рукавице ће можда морати да буду скинуте када председник Реџеп Тајип Ердоган осети не само да његове снаге долазе под нарастајући притисак нових „граничних“ јединица – за које ће он претпоставити да су делимично састављене од група повезаних са PKK– већ и да је прича о Трамповој подршци Турској одувек била бесмислица. То ће за Анкару заиста бити прекретница јер тада више неће бити могуће мирно дипломатско врдање које је спречавало тотални рат Турске са YPG, или чак Асадовим снагама. Трамп ће суштински креирати нови конфликт у Сирији без тога да америчка чизма крочи на тло, што је вероватно разлог због кога је првенствено и подржао такав план.
На први поглед то изгледа паметно – попут напада „Томахавк“ ракетама на Асадову ваздухопловну базу – јер шаље поруку Асадовом режиму и нервира Турке. Међутим, овде постоји банално лицемерје и са америчке и са турске стране. Чини се да се обе стране препуштају подршци тврдокорним терористичким групама у Сирији, као што обе желе да свргну Асада, све до данашњег дана. Видели смо како Турска није урадила апсолутно ништа поводом HTS (коалиције екстремиста у Идлибу под кишобраном Ал Каиде) за које су на почетку неке Ердоганове присталице тврдиле да ће их његове снаге уништити. Стотинама, ако не и хиљадама бораца ISIL-а у Ираку константно је дозвољаван слободан пролаз у Раки, Деир ез Зору и Мосулу од стране америчке коалиције. Овај потез је запањио многе и изазвао блаћење чак и од стране западних медија, чији новинари су често томе сведочили.
Међутим и Американци и њихови савезници – као и Турци – биће у проблему уколико се заиста формира гранична полиција, јер Ердоганов одговор са „играњем ватром“ вероватно значи снажан ултиматум. А Асадов режим можда добро предосећа да би из тога могао да профитира, јер се многи питали када је прави моменат да Асадова војска повуче потез у последњој енклави за коју сматра да је може заузети борбом.
Ипак, може се сумњати и у то да ће Турска и САД желети да сруше Асада, што и јесте поента овог најновијег гамбита. И Турска и САД имају дугорочни план за рушење Асада али то би у међувремену могло да се заврши борбом једних против других пре него што дођу до сиријског лидера. Ту је такође и стара идеја која више одговара Америци него Русији, а која се састоји од тога да би нова Сирија требало да буде подељена на регионе као део прихватљивог „ратног плена“ од стране САД које нису постигле своје циљеве у Сирији. Русија се са тим не слаже и против је најновијег потеза подршке граничним јединицама, пошто Москва сматра да даље америчке перипетије са SDF воде ка таквој претњи.
РУСИЈА ПРОТИВ ЦЕПАЊА СИРИЈЕ
Балканизација Сирије није добила подршку Русије, а САД ће сматрати да су оствариле успех уколико SDF доведу до тога да Турска окрене леђа Асадовим трупама, преферирајући победу над YPG. Међутим, можда је још важније да се Русија противи турским авантурама у региону, и због тога смо још једном сведоци захлађења односа између Анкаре и Москве.
Турски подухват у Идлибу је односе довео на преломну тачку, након недавног напада на базу руске војске у Сирији, за који се верује да долази од стране „побуњеника“, вероватно повезаних са Турцима, и такође откуцавања темпиране бомбе који представља напредовање сиријске војске ка Идлибу, што је недавно истакао турски министар спољних послова.
Проблем Турске је у томе што иако Русију види као потенцијалног савезника против PYD у северној Сирији, дугорочни циљеви Анкаре су у супротности са циљевима Москве, а Ердоганове велике амбиције са војском у Африну и заузимање симболичког курдског упоришта могли би за Москву да представљају прелазак црвене линије.
Ахмет Касим Хан, професор међународних односа на Кадир Хас Универзитету у Истанбулу, слаже се и каже да се односи Анкаре и Москве „ломе“ на Идлибу. „Најважнији стратешки циљ за Русију и владу Башара ал Асада је потпуна контрола над сиријским обалним појасом, и Идлибу никада неће бити дозвољено да остане под опозиционом контролом и то угрози“, рекао је за Middle East Eye.
Увек се постављало сумњиво питање због чега су САД обучавале толико такозваних „умерених“ побуњеника на истоку земље, све до недавно, када су обе стране – Асадове снаге и доминантно курдски SDF – заузеле провинцију Деир ез Зор у послдњим данима рата. Да ли су САД планирале да своје новообучене војнике користе како би подржале Курде и њихов арапски контигент, или су имале друге планове за будућност?
Ако претпоставимо да су „граничне снаге“ еуфемизам за нови пук – можда чак састављен и од бораца Ал Каиде и антиасадовских „побуњеника“ обучаваних од стране Американаца – онда бисмо могли да гледамо нову врсту регионалног рата у Сирији који гура једну групу – и њене плаћене џихадисте – на другу. Као што смо до сада научили, они који контролишу проток екстремиста преко граница имају велику моћ на бојном пољу.
Мартин Џеј – награђивани британски новинар који живи у Бејруту и самостално ради за више респектабилних британских медија, док је раније радио за Ал Џазиру и Дојче Веле. Пре Либана радио је у Африци и Европи за CNN, Euronews, CNBC, Сандеј тајмс и Ројтерс.
Превео Иван Ристић
Извор: standard.rs / rt.com
