Након што су, непажњом или у злој намери, из круга поверења Чедомира Стојковића, у јавност процурели подаци да „подморница“, испод свих етичких норми, планира да објави податке о лечењу Никитина на једној психијатријској клиници (назив познат редакцији), у редовима руских „опозиционара“ у Србији почела су промишљања о којим је здравственим проблемима Пјотра Никитина заправо реч.
На основу његових свакодневних параноичних испада и константног растројеног потенцирања да су му за петама руске, српске и ко зна које друге тајне службе, закључују да је добио манију гоњења у њеној веома израженој и ризичној форми.
Са друге, пак, стране, поједини његови „саборци“ су недавно остали шокирани када су схватили да је умислио како је постао апсолутни лидер антипутиновске опозиције у емиграцији, те да приликом увежбавања запаљивих говора поред себе држи два тома књиге Алексеја Толстоја „Петар Први“. Чак су једном приликом сведочили како се извесној Рускињи која дуги низ година живи у Београду омашком представио као Петар Велики. Стога потрешени закључују да је у њему, због истовремене изложености различитим притисцима и илузијама о сопственој величини, прорадио наполеоновски комплекс и да сваким даном све више губи додир са реалношћу.
Иако дефинитивно закључују да је његово психичко здравље озбиљно и неповратно нарушено, начули су да ће „Чеда подморница“ као објашњење тога потегнути неку инсинуацију на Никитинове снажне везе са Холандијом и наводно прекомерно уживање у производима који се везују за то поднебље. А нису лале и кломпе.
Колико има етике, људскости и доброг укуса у таквим поступцима, најбоље илуструје коментар који је један близак Никитинов пријатељ данас резигнирано изговорио у ширем друштву: „Подморница“ је управо почела да рије по морском дну!