На првом светском фудбалском првенству у Уругвају репрезентација Југославије састављена само од играча из Србије забележила је историјски успех. Захваљујући филму Драгана Бјелогрлића то данас сви знају. Ипак, да ли сте се запитали, шта је било са репрезентативцима по повратку из далеког Монтевидеа?
Према општем мишљењу, екипа која је путовала у Уругвај представљала је најбоље што је српски фудбал у том моменту могао да пружи.
Момци који су доживели да у полуфиналу првог светског првенства бране боје европског фудбала имали су различите судбине. Неки су наставили своје блиставе каријере. Други су срећу потражили у другим професијама. Ипак, сви су постали легенде…
Александар Тирнанић Тирке
Чувени Тирке је провео целу професионалну каријеру у клубу БСК. Освојио је пет титула у првенству Југославије. Био је један од најпопуларнијих спортиста у земљи и подржао је акцију неких спортиста да се бојкотују Олимпијске игре 1936. у Хитлеровом Берлину. Последњу утакмицу у дресу националног тима одиграо је 31. марта 1940. против Румуније.
После рата и играчке каријере, опробао се и у тренерској. Био је селектор Југославије и тренирао је тим на два Светска првенства, 1954. и 1958. године.
Доживео је дубоку старост. Умро је у Београду 1992. године.
Благоје Марјановић Моша
Друга половина „убитачног двојца” Југославије, Благоје Марјановић Моша постао је, заједно са Тиркетом, после првенства у Уругвају први професионални фудбалер на овим просторима што значи да је за своју игру примао плату. Последњи меч у дресу са државним грбом одиграо је 3. априла 1938. против Пољске у квалификацијама за Светско првенство.
За време рата је био у заробљеништву у Немачкој. После 1945. радио је као тренер БСК-а, тренирао је италијанске клубове Торино и Катанију, а затим и Победу из Прилепа. Године 1961. преживео је тежак мождани удар са чијим се последицама борио пуних 20 година, све до 1984. када је умро.
Милутин Ивковић Милутинац
По повратку из Монтевидеа Милутин Ивковић је остварио два дугогодишња сна – дипломирао је на медицинском факултету 1934. године и оженио се са Ели. Отворио је ординацију у Кнез Михаиловој 5 где је радио као лекар дерматолог.
Био је један од организатора бојкота Олимпијских игара у Берлину 1936. године. Био је и главни уредник часописа „Младост”. Због своје повезаности са радничким покретом и Комунистичком партијом више пута је хапшен и прогањан.
На фудбалском терену се последњи пут појавио 6. маја 1943, на молбу својих другова, приликом прославе 40 година постојања БАСК-а. Недуго после тога, 24. маја 1943. Гестапо га је ухапсио. Стрељан је наредног јутра у Јајинцима због „комунистичке делатности”.
Милорад Микица Арсенијевић Балерина
Балерина је последњу утакмицу у дресу националног тима одиграо против Француске 13. децембра 1936. После тога био је селектор репрезентације у три наврата од 1946. до 1954. и самостално и као члан селекторске комисије (у првом наврату, партнер му је био Александром Тирнанићем). Као селектор је са репрезентацијом освојио сребрну медаљу на Олимпијским играма 1948. и 1952. Под његовим вођством репрезентација је учествовала и на Светском првенству 1950. у Бразилу.
Поред овога, Балерина је био дугогодишњи професор Електромашинског, а потом и Саобраћајног факултета. Умро је у Београду 1987. године.
Ђорђе Вујадиновић Носоња
Ђорђе Вујадиновић је за први тим БСК-а одиграо око 400 утакмица и освојио пет титула првака. Последњу утакмицу у дресу националног тима одиграо је 3. новембра 1940. у пријатељској утакмици против Немачке.
Пре рата је радио као службеник Народне банке, док је рат провео у немачком заробљеништву. По доласку из заробљеништва посветио се раду с млађим селекцијама и био је дугогодишњи селектор омладинске репрезентације Југославије. Умро је 1990. године у Београду.
Милован Јакшић
Највољенији голман репрезентације Југославије, Милован Јакшић је и по повратку из Уругваја наставио да брани за СК Соко, клуб који је 1931. године променио име у БАСК. Бранио је мрежу репрезентације Југославије на девет утакмица, последњи пут 1934. године на пријатељској утакмици против Чехословачке.
И по повлачењу из игре, Јакшић је остао у фудбалском свету. Био је дугогодишњи председник Савеза фудбалских тренера Југославије, а са још неколико истомишљеника основао је 1945. године фудбалски клуб Црвена звезда. Управо за време гостовања овог тима у Александрији у Египту 1953. године је преминуо од изненадног срчаног удара.
Момчило Ђокић Гусар
Од дреса репрезентације Момчило Ђокић Гусар се опростио 13. децембра 1936. у Паризу. Престао је да игра фудбал априла 1940. и посветио се државној служби. Радио је у Београду, Бору, Зајечару, Неготину, Нишу и Вршцу, где је у исто време био и тренер. Пензионисан је као шеф рачуноводства градилишта Хидроелектране Ђердап. Умро 1983. године у Белој Цркви.
Драгослав Михајловић Вампир
Полуфинална утакмица на светском првенству против Уругваја била последњи меч који је Драгослав Михајловић одиграо у дресу репрезентације. Овај изванредни одбрамбени играч био је принуђен да се опрости од фудбала након прелома ноге 23. новембра 1930. на утакмици против Славије у Прагу. Имао је само 24 године.
Још док је играо фудбал, Вампир је радио као полицијски службеник. На тој дужности је остао све до 1944. године када је напустио земљу и никада се није вратио. Емигрирао је у Аустралију и тамо се бавио тренерским послом. Умро је 1978. године.
Иван Ивица Бек
Ивица Бек био је један од првих фудбалера са ових простора који су отишли да срећу опробају у иностранству. Док је играо за француски Сет био је најплаћенији фудбалер у тој држави.
На последњој утакмици за репрезентацију Југославије, против Пољске 1931. године Бек је постигао два поготка. После тога, узео је француско држављанство и играо пет утакмица за репрезентацију те државе. Током Другог светског рата био је командант једног одреда француског покрета отпора. После рата је тренурао неколико фудбалских клубова, али није имао много успеха.
Иако је кроз његове руке прошло много новца, пред крај живота Бек није живео у луксузу. Током једног периода био је власник мале кафане, а потом је радио и као докер. Свакодневно је на бициклу разносио рибу од бродова до продавница. Преминуо је на улици од срчаног удара 2. јуна 1963. године.
Љубиша Стефановић Лео
Последњи меч у дресу са државним грбом Љубиша Стефановић Лео одиграо је непосредно после Светског првенства – 3. августа 1930. против Аргентине у Буенос Ајресу.
Срећу је потражио ван домовине. Једно време је играо заједно са Беком за француски Сет. Морао је пре времена да заврши каријеру због теже повреде колена.
Током рата био је мобилисан и борио се у саставу француских јединица, а после рата, већ као француски држављанин, радио је као тренер са јуниорима. Од 1975. живео је као пензионер са малим приходима у Ници, а радио је и као чувар паркинга за аутомобиле. Умро је са 68 година 1978. године у потпуној немаштини.
Бранислав Бане Секулић
Бранислав Бане Секулић је још 1926. године напустио Југославију и постигао велики успех у Француској и Швајцарској. Ипак, ово га није спречавало да игра за репрезентацију Југославије. После Монтевидеа, последњу утакмицу за национални тим одиграо је 13. децембра 1936. против Француске у Паризу.
После свега, Бане се вратио у Југославију. Током Другог светског рата био је у заробљеништву, а после рата се истакао као одличан тренер и педагог. Године 1957. поново је отишао из земље и тренурао је репрезентацију Швајцарске од 1958. до 1960. године. Умро је у Берну 1968. године после дуге болести.
Теофило Спасојевић
Теофило Спасојевић ниједном није заиграо у Монтевидеу. Ипак, на повратку у домовину, играо је пријатељски меч са Агрентином у Буенос Ајресу. То је био уједно и његов последњи наступ за репрезентацију.
После уругвајске авантуре Теофило Спасојевић се вратио својој ‘правој’ каријери – постао је правник.
