СКРИВЕНИ ОБРЕНОВИЋ: Добротвор за кога никад нисте чули

Кнез Михаило био је један од ретких који су свој положај на челу Србије употребили да заиста допринесу њеном развоју у сваком смислу, а у овом случају и ослобађању од вишевековних стега.

Такође смо писали и о његовој прикривеној романтичној природи. Насупрот томе, као и чињеници да је био у браку и поживео не дуго, али довољно да направи потомство, кнез Михаило није имао наследника. Након атентата 1868. године титула кнеза прелази на његовог синовца Милана, унука Јеврема Обреновића.

Међутим, то што није имао наследника не значи да није имао сина.

Пет година пре него што ће се оженити Јулијом Хуњади, млади Михаило је имао романтичан однос са седамнаестогодишњом девојком из Словеније по имену Марија Бергхауз. У мају 1849. године Марија је родила сина Виљема. Како припадност различитим религијама, али и друштвеним сталежима (премда је Бергхаузова била „племенитог рода“) никако нису дозвољавале брак између двоје љубавника. Тако је једини потомак вољеног кнеза остао у сенци, без очевог признања или свог имена у уџбеницима из историје.

Ипак, Михаило је материјално обезбедио свог сина и његову мајку купивши им кућу у Бечу и обезбедивши месечне приходе. Испоставило се (тако је бар забележено) да Марија није улагала у школовање дечака, што је подстакло кнеза да вог сина ипак доведе у Србију и омогући му образовање достојно малог кнеза – условно речено. У тренутку када је Михаило био увелико ожењен грофицом Јулијом, осмогодишњи Виљем се сели у Београд. То значи да је било недопустиво да живи на двору са оцем, већ му је као дом послужила кућа Анте и Софије Радивојевића, где је Анте уживао велико поверење кнеза као управник добара. На неки начин, овај пар је играо родитељску улогу у животу несуђеног Виљема Обреновића.

Мачевање и неостварени загрљаји

Иако је говорио само немачки, кнезов син је уписан у школу Стеве Тодоровића, истакнутог српског сликара и уметника у најширем смислу ове речи. Осим што је учествовао у раним данима српског позоришта, Тодоровић је радио и као професор у гимназији и наставник мачевања. То је умногоме обликовало опредељења и животни стил јунака ове приче – уживао је у сликарству, књижевности, али и борилачким вештинама, те је заједно са многим племићким синовима основао „Српску дружину за гимнастику и борење“. Ускоро прелази у „приватну школу“ Милутина Стојановића, још једног великог заговорника уметности, који је своје студенте водио широм Европе где су упознавали страну културу, људе и њихове обичаје. Судећи по томе, можемо рећи да је млади Виљем имао леп и квалитетан живот због чега ће касније, време ће показати, израсти у изванредног човека. Међутим, оно што му је засигурно недостајало била је родитељска љубав.

Премда се потрудио да свом сину обезбеди угодност и просперитет, Михаило није имао присан контакт са њим. Заправо, што је прилично интересантно и похвално с обзиром на то да говоримо о Србији у XИX веку, Виљем је више времена проводио са Јулијом, очевом супругом. Најчешће су се састајали у подземним просторијама Двора, намењеним опуштању и мање формалним састанцима, што ће постати интензивније од 1863. године, када у Београд стиже вест да је Виљемова мајка Марија преминула. Интригантности ових сцена доприноси и то што је Виљем ликом, карактером и гласом веома подсећао на кнеза Михаила.

Када му је било 17 година, одлучио је да послуша предлог (или заповест?) свог оца и пређе у православну веру. На крштењу 1866. године добија име Велимир по коме остаје познат до своје смрти и након ње. Како презиме Обреновић није долазило у обзир, младић преузима Теодоровић, по последњем претку Обреновића који није носио ово презиме. Тежина и мала радост његових кратких сусрета са оцем забележена је у једном писму младог Велимира:

„Он ми да руку, коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и понеку књигу, а затим је аудијенција готова. Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем.“

И последња нада за блискост између оца и сина умире 1868. године, када је кнез Михаило убијен. У том тренутку Велимир је студирао економију у Женеви, да би се након атентата вратио за Београд. Тестамент кнеза Михаила није постојао, али су се појединци побринули да његов син добије део наследства који му је обезбедио даље школовање и улагање. Своје студије наставља у Минхену, у чијој је околини од дела наслеђеног новца себи изградио кућу са жељом да се ту и скраси и оснује породицу. Међутим, његова симпатија, кћер једног руског посланика, одбија његову просидбу што (колико ми знамо) ставља тачку на његов покушај љубавног или брачног живота. Велимир никада није имао породицу.

Ипак, посветио је много љубави и времена поезији, позоришту, уметности генерално и залажући се за њихов развој како у свом окружењу, како и граду где је провео неколико лепих година живота – Београду. Остатак породице Обреновић (најпре самопрокламовани краљ Милан) није желео претњу потенцијалног претендента на престо тако да му је повратак у Србију након очеве смрти био забрањен. И као да то није довољно ироније, Велимир је једини члан породице Обреновић који је свој иметак заветовао и поклонио – Србији. У исто време, једини коме није било дозвољено да користи ово презиме.

Повратак кући

Читава имовина Велимира Михаила Теодоровића – у Србији и ван ње – је у његовом тестаменту остављена у наследство Краљевине Србије. Изузетак је био месечни приход који ће се, након његове смрти, доживотно уплаћивати његовој полусестри Терези. Овај завет је имао један услов: његово имање ће имати своју намену, а то је помагање развоја ументости, науке, трговине и занатства, а њиме ће управљати искључиво Државни савет.

Велимирова воља ће ступити на снагу тек 1905, годинама након његове смрти. Задужбина је добила име Велимиријанум, а њен први управник је био нико други до Никола Пашић. Током наредне четири деценије Задужбина је функционисала, напредовала и бавила се унапређивањем и опремањем српских школа, библиотека, Београдског универзитета, док је посебан део фонда одлазио Друштву за унапређивање и улепшавање Београда.

Један део средстава је искоришћен и за преношење Велимирових посмртних остатака из Минхена. Тек након 37 година несуђеном Обреновићу је дозвољено да се, у ковчегу, врати граду коме је све оставио.

Вања Млађеновић

Извор: 011info.com