Александар Први Карађорђевић рођен је 1888. године на Цетињу. Син великог краља Петра, унук другог српског краља Николе Петровића. Александар је у себи имао крв двије витешке династије, имао је крв Његошеву и Карађорђеву, био је уман и храбар, није се либио да стане на чело своје војске у најтежим моментима по српство, није се либио да заједно са својом војском и народом прође албанску голготу, ни он ни његов већ тада остали отац краљ Петар.
Предводио је своју војску у налету којим је сломљена како наш народ каже швапска сила, био је опсједнут тиме да сву поробљену браћу како их је звао ослободи и уједини, успио је у томе и због тога зарадио да га народ прозове краљ Ујединитељ.
Ваше височанство, данас се навршавају 84 године од када је зликовачка рука лишила живота Вас српског великана. Вас који би сте да сте преживјели тај атентат,том истом атентатору сигурно опростили, као што сте нашли начин да опростите и онима који су 1919. у Црној Гори дигли побуну, опростили им и амнестирали их. Били сте неко ко је са презрењем гледао на смрт, и управо због тога сте јуначке сине одбили да носите панцирну кошуљу, иако сте знали или макар наслућивали шта се спрема.
Били сте мучениче мета свима онима којима је српски народ како тада тако и данас сметња. Сметали сте јер сте били непокорни, сметали сте јер нисте хтјели да повијате кичму пред нарастајућим фашизмом и нацизмом, сметали сте јер сте обновитељ а не рушитељ Његошеве капеле, сметали сте јер нисте дали на своје, сметали сте ревизионистима, сметали сте усташама, мачековцима, дрљевићевцима, качацима, ревизионистима, фашистима и нацистима, и управо су они сви заједно уперили нишан у ваше витешке груди.
На жалост читавог српског народа, нису промашили, успјели су у свом науму да Вас лише живота, и да на тијелу српског народа направе рану која ни до данашњих дана није зацијелила. Нису они убили тада само краља, нису они циљали да будем јасан Вас због титуле коју сте носили, убили су Вас јер сте били Србин, и јер су знали да би српски народ са вама на челу био много спремнији и много више уједињен када би дошло до рата који је знало се већ и тада био неизбјежан. Знали су ниткови и кукавице да не бисте оставили своју војску, знали су те битанге и подлаци да не би могли да уводе бјелосвјетске комунистичке протуве да владају над Србима, знали су да би сте их опет побиједили и да би сте овјенчани славом исправили неке грешке које сте направили.
Оно на шта можете бити поносни Ваше височанство јесте чињеница да витешки дух ваших солунаца и даље живи међу Србима, можете бити поносни и на чињеницу да се ми твоји Срби из Црне Горе нисмо предали, и никада нећемо предати пред налетима дукљаноусташке идеологије, јер смо ми потомци и поштоваоци и мојковачких и колубарских и церских јунака. Нећемо им дозволити да нас побиједе, јер ни Вас нису побиједили и ако су вас убили, њихов највећи пораз огледа се у томе да се и након 84 године од ваше мученичке смрти, они вас и мртвог боје!
Ваше височанство у вашу част, у част свих изгинулих за слободу српства, ове године ћемо прославити 100 година уједињења, 100 година Подгоричке скупштине, прославићемо не да би било кога провоцирали, већ да би испоштовали наше претке који су вјековима у борби против Турака сањали слободу и уједињење.
Почивајте у мору витеже, Почивајте у миру ујединитељу, почивајте у миру великомучениче.
Спасоје Томић
