Пише: Весна Веизовић / Васељенска ТВ
Радило се, ратовало се, славило се, веселило се. Другачије, умесније, скромније. Та ера је прошла, време у ком се Човек сретао на сваком углу, згажена је од нових, савремених људи жељних свега. Згажена као нешто недовољно добро, нешто што у сваком „модерном човеку“ по њима треба да изазове стид што је уопште настао од таквих предака.
Одрасла сам недалеко од цркве Светог Илије у Бајиној Башти. Порта је за нас децу из комшилука била игралиште, ипак и поред тога што смо се у порти осећали као у сопственом дворишту односили смо се према том простору са неким изразитим поштовањем. Нико нас на то није наводио, нити су нам нешто бранили, једноставно то је био наш одраз унутарњих осећања.
Са друге стране, док смо ми деца, ваљда чистијег срца и ближа Богу, поштовала не само цркву као светињу, већ и двориште и свештенство, одрасли, свесно или несвесно, нису имали исти однос према томе.
Црква Светог Илије, логично слави Светог Илију. Управо у том слављу свеца кога поштују и славе чак и Срби муслинске вероисповести, јавља се један шокантан парадокс.
Тог дана, ваљда да би се уприличило што веће весеље, општине подгојене комунистичким и безверним кадровима подилазе најефтинијем квазинационализму, односно оним што они посматрају кроз национализам – ићу и пићу у црквеној порти.
Некада су те прославе црквених слава биле примерене, сем литургија обично је свечаност била уприличена црквеним хором или наступом културно уметничког друштва, где су млади у народним ношњама подсећали народ на стара времена.Тада су људи дане проводили на њиви, па је тај излаз и „састанак света“ био један од ретких друштвених догађаја.
Но, како је временом поглед безумних комуниста увек ишао корак даље и у свему видео прилику да кроз „народно весеље“ илити иће и пиће, умеша своје прљаве прсте и све лепо и свето загади, тако су настали црквени вашари какве данас познајемо.
Одлично се сећам како смо наслоњени на стару црквену капију посматрали мајсторе док постављају шатре. Цело Црквено брдо би било непроходно за аутомобиле већ од другог августа па до четвртог, петог… И малтене од ране зоре, док још траје литургија, па до касно у ноћ бубњали су басови и чули се звуци крештавих певачица. Речи песама неприкладне ни за какву прилику, а камоли за прославу Светог Илије.
Сећам се добро када је један свештеник казао: Е јадни људи, не радује се Свети Илија јер га овако славите, већ плаче над вама безумницима.
Ипак, ко је могао против „народне воље“. Да су се свештеници побунили, комунистичка власт би рекла: Ето народе, ми хоћемо да удовољимо цркви, да доведемо народ, да буде веће весеље а њима и то смета.
Прост народ, радници, жељни мало забаве само би климали главом… Једне године се чак нешто слично и десило, додуше нисам најбоље схватила шта и како, тако да у те интерне ствари не бих ни залазила.
Посебно јер није у сваком крају исто, било је места где су сами свештеници организовали вашаре, а било је и места где су свештеницима „скидане главе“ јер ни по цену тога „шта ће народ помислити“ нису хтели да скрнаве ни цркву, ни светитеља.
Прошле ноћи је у порти цркве у Вранићу, током постављања једног од шатора за потребе прославе сеоске славе један човек убијен, док је други рањен. Полиција трага за двојицом младића због овог злочина. Према речима очевидаца, свађа је започела јер су осумњичени уринирали у кругу црквеног дворишта када им је пришао несрећно страдали Саша Јоксић са намером да их опомене да то не раде. Свађа је измакла контроли и крв је пала, на Светог Илију.
Подвући, на Светог Илију! И запитати се да ли ће нови, модерни људи којима је Бог „фикција умно оболелих религиозних фанатика“ моћи да протумаче знаке опомене? Да ли ће се они силни „велики Срби“ што се прекрсте „одваљени“ од алкохола и разбију флашу о двориште порте „у име Бога“ дозвати себи и запитати се да ли је заиста могуће да наши свеци уживају у овим новокомпанованим мелодијама и речима песама где се једино позива на грех?
Најзад, хоће ли се и свештенство коначно опаметити и укинути овакве прославе у непосредној близини верских објеката? Или ће можда ради више верника, јер ко још брине о квалитету кад квантитет доноси кинту, разголићене певаљке сем у порту ући и у црквени хор…
Ово није прва несрећа која је људском глупошћу „увеличала“ празник, а није ни последња.
Када прође вашар и скупе се шатори, клупе, столови,на земљи остане на стотине златних чепова са пивских флаша, конзерви,поломљеног стакла. Остане мирис алкохола и дувана који избија из земље, све док не падне киша или не дођу комуналци да сперу ту срамоту.
Врли нови свет, где је срамота за понос, а од поноса се народ срами. Где изопаченост царује, а сви сваког гледају, виде друге боље него себе, вашаре, славе оно што се не слави, грцају у зависти јер нису на месту лопужа да и сами краду, тајно се облизују над голотињом док је јавно пљују, чуде се сопственој несрећи и питају се: Па где је тај Бог да нас Србе ослободи, од нас самих?
Пише: Весна Веизовић