Година у којој се налазимо остаће запамћена у српској историји као време великог повратка Немањића међу Србе. Хвала Богу, сетисмо се коначно српског средњег века, у коме је период Немањића најблиставији, кога смо се као народ, не знам зашто, стидели. Док други народи измишљају историју и цркве, коју никада нису имали, ми заборависмо да смо пре осам векова имали државу која је постала царство, да смо основали духовно седиште наше цркве и културе манастир Хиландар, да смо имали свој Устав, самосталност наше цркве, да смо имали школе и болнице… Понашали смо се као да наша историја почиње, славне и важне, 1804. године па смо заборавили средњевековне хероје и владаре. Зато данас на српским новчаницама нема ниједног владара из Средњег века. И није то једини пример занемаривања наше историје.
Уздизањем српске државе, које се догађа последњих осам година, српски народ поново преузима улогу највећег и наважнијег народа на Балкану, свестан своје одговорности али својих права. Зато данас, српски народ поново са поносом слави своју велику историју. О Немањићима се пишу књиге, снимају телевизијске серије и подижу се споменици широм Србије. Средином године на Савском тргу, који се управо реконструише, биће постављен монументални споменик Стефану Немањи, оснивачу средњевековне српске државе. На јесен, после осамдесет и пет година, биће завршен Храм посвећен Немањином сину, духовном оцу нашег народa и првом српском архиепископу Светом Сави. Немањин споменик смо чекали вековима а Храм 85 година од како је почео да се гради или 179 година од како је дубровачки Србин Матија Бан први јавно предложио да се на Врачару изгради храм Светог Саве. Добили смо велику част да будемо генерација која ће завршити ова два велика дела. Нисмо ту част само добили већ смо је и заслужили јер смо велике напоре учинили све да се ова дела догоде! Прво, председник Вучић а потом и сви ми који радимо са њим. Зато треба да будемо поносни јер то су дела због којих се живи.
Нема у нашем народу значајније и утицајније личности од Светог Саве. Сава је од свих Срба најдуже у традицији, народном памћењу и миту. Да је тако говори чињеница да нам је и данас, осам векова касније, Свети Сава узор а како време пролази његов утицај у народу је снажнији. Најзначајније Савино дело је, свакако, аутокефалност Српске православне цркве. Оно је значајно не само због цркве већ и улоге коју је она одиграла у нашем друштву и очувању нашег народа, пре свега, под вековном турском окупацијом. Величина овог дела бацила је у засенак друга Савина дела, не мање важна за развој наше државе и друштва. Нема данас Србина који не познаје Светог Саву монаха и архиепископа. Да ли нам је познат Сава писац? Сава законодавац? Сава учитељ? Или Сава дипломата? Да ли знамо име једног српског писца пре Светог Саве? Не знамо. Било је књига и раније али први српски писац кога знамо по имену је Свети Сава, писац ”Житија Св. Симеона”. Било је правила и закона и пре Светог Саве али први српски устав или збирку закона Номоканон или Крмчију написао је Сава. Знамо ли име једног законодавца пре Светог Сава? Били су Срби хришћани вековима пре Саве али он је цркву осамосталио, учинио је народном и уредио је правилима. Да ли знамо ко је оснивао болнице пре Светог Саве? Знамо ли ко је оснивао школе пре њега? Познајемо ли било ког српског дипломату пре Светога Саве? Не знамо. Тај историјски, световни, лик Светога Саве је мање познат иако ништа мање значајан од митског и духовног лика. Милан Кашанин писао је да је у очима првог Савиног биографа Доментијана ”Сава није старешина и светитељ него и човек” као и да је за дивљење Доментијанов таленат и способност ”да те две особине обједини у истој личности”.
Време пролази али неке ствари се не мењају. И Србија Светог Саве као и данашња Србија разапете су између интереса великих и моћнијих, боре се за своју слободу и независност, да сачувамо оно што би моћнији да нам узму. Зато као што смо научили да волимо Бога и цркву научимо од Светог Саве да волимо своју земљу и да се боримо за њу. А Свети Сава се за Србију борио без мача и војске својим ауторитетом и дипломатијом. И побеђивао је. Нека нам и те његове победе постану узор онако како су нам узор његова дела.
Прва дипломатско-политичка мисија Светог Саве одиграла се 1198. године када је отишао у Цариград да од цара Алексеја Трећег Анђела испослује дозволу за српски манастир на Хиландару. Примљен је се великим почастима јер већ био познат у православном свету као учени монах а био је брат царског зета пошто је Стефан био ожењен царевом кћерком Евдокијом. Едиктом цара, српски манастир Хиландар стављен је под власт и управу Симеона и Саве и проглашен самосталним са сопственом управом. Тада започиње обнова Хиландара златом и имањима који је даривао велики жупан Стефан. Била је то велика победа Саве и Србије јер је Хиландар одиграо велику улогу српске књижевности средњег века. Да ли данас можемо да замислимо Србију без Хиландара?
Велика Савина дипломатска и историјска победа је пренос моштију Светог Симеона у Србију, њихова сахрана у манастиру Студеница и измирење браће Стефана и Вукана над њима. Измирење браће донело је Србији коначни мир, премда је грађански рат већ био завршен. Немањине мошти постале су моћна потпора Стефанове власти. Уз њих је ”Сава отпочео да влада над душама и да управља државном духовном влашћу и духовним силама” писао је Милош Црњански у свом делу ”Свети Сава”.
Када се велики жупан Стефан умешао у борбу за бугарски престо после убиства бугарског цара Калојана тако што је 1208. године заштитио његовог сестрића и побуњеника Добромира Стреза није ни знао у какву је опасност довео српску државу. Уз Стефанову помоћ Стрез је завладао централном Македонијом о градом Просеком. Тако је Стефан у бугарском цару Борилу добио непријатеља. Борило се удружио латинским царом Хенриком Фландријским како би напао Србију са истока а том савезу се придружио вероломни Стрез. Ситуацију је искористио и епирски владар Михаило Први Анђео да самостално нападне Србију. Стефан се нашао у готово безизлазном положају а српска држава је била угрожена. Тада је Сава одлучио да крене у дипломатску мисију и како је Теодосије писао рекао свом брату: ”Идем прво ја ка противнику. Говорићу му, па ако ни мене који учим о Богу, не послуша као многе, тада ви предизмите што је људско”. Када је вероломни Стрез одбио све молбе да не напада земљу која му је дала уточиште на одласку, Сава му је поручио: ”Ми, дакле, хотећи добро и себи, и теби ово говорасмо. Пошто, уздајући се у оружје, не примаш мене који ти добром саветујем, сам ћеш себи зло поцрпсти. Али знај да се ни ми, уздајући се у Господа, нећемо устрашити од вас нити се хтети уклонити пред вашим мноштвом. Коњ је готов на борбу а Бог нека види између тебе и нас”. Исте ноћи, када је Сава напустио Стрезов двор он је убијен у неразјашњеном атентату. Стрез је у самртном ропцу рекао да га је страшни младић убио. Пошто је Стрез уклоњен требало је зауставити савез угарског краља Андрије Другог и латинског цара Хнерика Фландријског који су се припремали да из Ниша нападну Србију. Уз Савину помоћ и савете, Стефан је успео да убеди угарског краља да се састану у Ћуприји. После дванаест дана преговора и гозби угарски краљ је склопио пријатељство са Стефаном и одустао од напада на Србију. Тако су браћа Сава и Стефан успела да великим дипломатским умећем те 2016. године спасле Србију од уништења.
Највећа Савина дипломатска победа десила се пре 801 годину, 2019. године. Користећи нови распоред снага у свету, после пада Цариграда под власт крсташа и пресељења седишта византијског царства и Васељенске патријаршије у Никеју, Стефан Првовенчани, нови српски краљ и Сава су одлучили да добију аутокефалност Српске православне цркве знајући да је црквена независност један од основних предуслова државне независности. Краљевска круна на Стефановој глави донела је Србији политичку независност али потпуна државна независност била је у то време непотпуна без црквене самосталности. Сава је успео да убеди цара Теодора Првог Ласкариса и васељенског патријарха Манојла Сарандина да српској цркви доделе аутокефалност. Мудро понашање Стефана и Саве у време пада Цариграда истиче аустријски историчар Станислав Хафнер који пише “да се у време Латинског царства Српска црква и српска држава начелно нису дозволили да буду умешане у спор између Византије и Рима” и ”да су знале да раздвоје грчке политичке и црквенополитичке интересе од виталних интереса сопствене црквене идеологије. На тај начин умеле су да сачувају језгро своје државности и црквенословенску државну цркву”.
Током ходочашћа Светог Саве у Светој земљи састао се са византијским царем Јованом Трећим Ватацом а током посете Синају и Египту примио га је египатски султан Ел Малик, синовац славног Саладина. Где год је Сава боравио владари тих земља желели су да се сусретну са њим јер је Сава био једна од најугледнијих и најученијих личности хришћанског света тог времена. Разговори које су они водили са архиепископом Савом нису били само црквени већ је у њима Сава представљао своју Србију.
Данас се Србија налази под истим или не мањим искушењима него Србија Светог Саве. Ако је Свети Сава сваком Србину данас ”храм у срци и молитва у души” време је да научимо од Савине дипломатије како се чува земља, како се чини моћнијом и сигурнијом за све људе. А управо наш председник Вучић води Савину дипломатију успостављања контаката. Као што је Сава у раном Средњем веку успео да дође и до египатског двора тако и данас председник Вучић будућност Србије осигурава сталним контактима са најважнијим званичницима Кине, Сједињених држава, Русије, Немачке и Француске, сарадњом са суседима…. Зато је данас Србија као и пре осам векова поново постала велика. И ову победу дугујемо Светом Сави и ономе што нас је научио.
Данас је Србија на путу Светог Саве. Када обнављамо клиничке центре и домове здравља ми смо на Савином путу. Када данас градимо аутопутеве ми смо на Савином путу јер је он градио путеве. Онако како је о Сави писао Васко Попа “путује без пута и пут се за њим рађа”. Када градимо школе ми смо на Савином путу који је ширио образовање. Србија и нема другог пута осим Савиног. Тај пут нам гарантује сигурност и победу!
Драги моји пријатељи, срећна Вам крсна слава наше градске општине Врачар Свети Сава. Да је поносно и часно славите. Јер славити Светог Саву није само част већ и велика обавеза. Сигуран сам да сте достојни те части и обавезе.
Горан Весић
