Србији се не нуди ништа, осим благоглагољивих фраза, пуке форме без суштине и конкретних решења. Тражи се, очекује се, много, готово све – а не нуди се ништа што је мерљиво, извесно, што даје сигурност грађанима Србије и што су свакако заслужили. Нема чак ни варљиве наде у варљивом лету које долази
Лето које је пред нама биће, сасвим сигурно, једно од најнеизвеснијих по глобалну људску заједницу у целини, у новијој светској историји. Превише је непознаница у данашњем историјском тренутку, од којих неке могу бити детерминисане и оним што би се могло окарактерисати као подручје ирационалног и превише евентуално могућих, потенцијалних, узрочно-последичних околности да би се предстојеће лето ишчекивало у миру, без зебње и бриге о томе шта је све заиста могуће да се догоди. Раскорак између стварног и могућег, између жељеног и остваривог, између нужног и маштаног, одавно није био тежи за превладавање. Догађаји на планетарном нивоу ту неизвесност свакодневно потврђују и чине је таквом да ниједно предвиђање, ниједна анализа, нити закључци изведени на основу тога, не могу, чак ни привремено, ублажити или умањити осећај неспокоја и забринутости у вези са тим где би дешавања на светској политичкој, економској и безбедносној сцени могла да доведу људско друштво и светску цивилизацију.
Када то кажем, имам пре свега у виду актуелну ситуацију у Украјини, чије се разрешење, бар за сада, не назире, већ се, нажалост, догађа управо супротно – нема смиривања, борбена дејства трају, стране у сукобу ангажују нове снаге и средства, при чему се у посредном или непосредном виду у тај сукоб укључују и нови, други актери, вођени својим интересима, што целу ситуацију додатно компликује и чини је још тежом за решавање.
Осим тога, мада тренутно у сенци украјинских ратних окршаја, ни планетарна борба против вируса корона није у потпуности окончана на начин који би могао бити схваћен као какво-такво трајно решење, оно и онакво које би нас могло уверити, дати нам реалну наду бар, да са великим степеном сигурности можемо рећи да је вирус под контролом.
Надаље, последице сукоба у Украјини, које се већ сада осећају, на пољу економије, енергетике и пољопривреде пре свега, чине лето пред нама (и зиму која тек следи, бар што се европског континента тиче) неизвесним у толикој мери да је велика економска криза сасвим неизбежна, а недостатак хране сасвим реалан – што заједно може имати драматичне последице и довести до тога да тренутна криза поприми и неке друге, шире и нове облике, уз раст социјалних тензија и немира у многим државама, при чему не би требало искључити ни отпочињање нових оружаних сукоба, са другим актерима и по другим основама, уз сасвим оправдан и реалан страх од могуће употребе оружја за масовно уништење, ма колико то неком изгледало као немогуће.
У том претећем, стравичном колоплету могућих околности, евентуалних догађаја и последица, које у неким аспектима већ сад изгледају као да су се отргле контроли, Република Србија мора да пронађе најмање могуће лоше решење за заштиту својих виталних државних и националних интереса, као и за заштиту својих грађана и њихових живота. Актуелни геополитички тренутак нам, међутим, не пружа много маневарског простора, нити нам развој догађаја омогућава дужу и свеобухватнију анализу свих параметара за проналажење тог, за нас најповољнијег, што адекватнијег (најмање лошег) решења.
Изложени смо бројним и свакодневним, различитим притисцима да нашу самосталну, суверену и независну политику уподобимо очекивањима сваке од страна у сукобу, да туђе интересе претпоставимо сопственим – при чему су моралност, међународно право, истина и правда, па чак и дипломатски обичаји, потиснути на маргину, а тренутна светска политика се води претњама, уценама, условљавањима и испољавањем силе, лицемерја и наглашеним и евидентним потенцирањем дуплих стандарда, без обзира на то да ли се ради о проблему Косова и Метохије и преговора са привременим приштинским институцијама или нашег става о (не)увођењу санкција РФ у складу са захтевима ЕУ.
О облицима специјалног, хибридног рата који се континуирано води против Србије, и њеног руководства, а пре свих против председника Александра Вучића – да и не говорим, то је већ постало опште место, јавна ствар, која се више ни не крије, нити јој се дају неки медијски или на друге начине замаскирани облици. Почев од свакодневних дојава о експлозивним направама постављеним широм Србије, преко појединаца и организација на домаћој политичкој сцени који отворено заступају интересе других држава, па све до јавних, сасвим недипломатских обраћања, у форми налога и(или) захтева (еуфемистички називаних очекивањима или препорукама) појединих страних политичара, амбасадора и посредника по овом или оном питању – Србија је изложена „баражној ватри” са свих страна, с једним јединим циљем да престане да води рачуна о својим интересима, да престане да се бори за себе и своје грађане, да не води своју, за њу корисну и њој потребну, политику. Заузврат, Србији се не нуди ништа, осим благоглагољивих фраза, пуке форме без суштине и конкретних решења. Тражи се, очекује се, много, готово све – а не нуди се ништа што је мерљиво, извесно, што даје сигурност грађанима Србије и што су свакако заслужили. Нема чак ни варљиве наде у варљивом лету које долази.
Пред Владом Србије која ће бити формирана када се за то стекну и испуне сви законски и други услови биће огромни изазови, многобројне потешкоће и тешке одлуке. Биће потребна велика политичка мудрост, велика лична храброст, па и моралност, сваког од вршилаца јавне власти и доносиоца одлука – да се од (многих) лоших решења и поступака изабере управо оно које ће најмање наштетити Србији и њеним грађанима. Биће нам, такође, неопходно и заједништво у томе, искрено, оно које није политикантски калкулаторно или вођено личним, лукративним интересима. Нужно је, дакле, јединство, и у одлучивању, и у спровођењу одлученог, као што нам је потребна и јасна свест о томе да се управо сада, данас, одлучује о будућности Србије, наше заједничке Србије, Србије свих њених грађана, слободне, здраве, стабилне, економски просперитетне Србије коју су наши преци завештали нашим потомцима, Србије која је вреднија од сваке и свачије политике и која је изнад свега и свакога.
Управо због тога нам је потребна наша, српска, просрпска и једино српска влада, она која ће, упркос свим тешкоћама, погледа упртог у будућност, наставити да води политику која је само и искључиво у складу са српским државним и националним интересима и за добробит грађана Србије.
Зоран Ђорђевић
Члан Председништва СНС-а