На основу историјских извора зна се да је збору у Орашцу присуствовало преко три стотине људи из овог дела Шумадије. На овом важном скупу и у одлици о избору народног вође учествовали су:
Карађорђе Петровић,
Буковички прота Атанасије Антонијевић,
Станоје Главаш са стотину другова,
Јован Крстовић са педесет момака,
Арсеније Лома из Драгоља,
Танаско Рајић,
Алекса Дукић,
Марко Савић,
Теодосије Марићевић,
Кнез Матија Јовичић,
Матија Каратошић,
Марко Катић из Рогаче,
хајдук Вељко Петровић,
Вуле Илић Коларац,
Ђурђић из Вишевца,
Алекса Јаковљевић,
Милутин Савић из Гараша,
Васа Чарапић из Белог Потока,
Кнез Сима Марковић из Великог Борка,
сердар Сима из Даросаве,
Оборкнез лепенички Ђука и Стеван Вилиповић – оба из Јагњила,
Петар Кара из Трешњевице,
Радован Гарашанин из Липовца,
Димитрије Радовић из Врбице,
Јован Јаковљевић из Левча.
Петар Јокић са око 80 људи.
Окупљени учесници поставили су јаку стражу према турском хану, који се налазио недалеко од места где су се они окупили, осамдесет до сто метара далеко од орашачке цркве. На Збору у Орашцу изабран је вођа устанка.
„Чујете ли браћо! Ми сада како
ово дело почнемо, треба нам изабрати
између нас једнога старешину, који
ће бити глава пред нама, и да га сви
слушамо, а без тога није нам вајде
ни почињати ово дело“.
На те речи Карађорђеве најприје повиче Атанасије прота буковички пред собором:
„Тако и треба брате Ђорђе! И ја први и сви овде собрани тако и оћемо, и оћемо баш да ти нама будеш старешина и глава пред нама, и ми ћемо те сви слушати.“
На то повичу сви скупа собрани:
„Да, и ми ћемо те слушати, а ко те непослуша, ми ћемо сви противо онога.“
Вук Стефановић Караџић забележио је да се Карађорђе Петровић није одмах прихватио улоге вође буне. Место вожда најпре је понуђено Станоју Главашу, хајдучком харамбаши, и Теодосију Марићевићу, орашачком кнезу и трговцу. Како ни један од њих није имао довољно храбрости и одважности да се прихвати вођства, присутни на збору су се поново обратили Карађорђу.
