„Знате ли да послужујете кафом бившег председника Југославије”, питам двадесетпетогодишњег конобара у једном београдском кафићу. Седим с Борисавом Јовићем, председником Председништва СФРЈ од 1990. до 1991. године.
Бора Јовић скида маску, али младић не препознаје деведесетдвогодишњака који се одлично држи. Конобар се родио четири године после Јовићевог председавања ротирајућим председништвом. Збуњено га гледа.
„Осећам се као музејски примерак”, каже ми Јовић док разговарамо о његовој новој књизи „Велика превара” (издавач „Службени гласник”). Планирана је велика промоција, али због короне Јовић се, као припадник старе политичке школе, одлучио да у интервјуу за „Политику” каже оно о чему би разговарао с посетиоцима. После сат времена устаје и одлази сам из кафића. Одбија да га испратим.
Порука ваше књиге је да је српски народ наивно и на превару изгубио државу коју су његови преци стекли великим жртвама, као и да велику превару нису на време схватили, па су је сами свесрдно подржавали.
Наша бивша држава била је створена вољом три народа, а растурена је вољом шест република које нису ни постојале кад је држава стварана. Извршено је досад невиђено политичко насиље над правом народа, поништено је право народа на самоопредељење, а установљено до сада непознато право република на отцепљење.
Држава у којој су сви Срби први пут живели под истим државним кровом није била под њиховом управом. Њоме су управљали они који су желели да она не постоји. У књизи је обелодањен поступак који је био унапред планиран и беспрекорно остварен, захваљујући јасној антисрпској политици коју је 40 година спроводио наш доживотни владар Тито, чврстом руком и жестоком пропагандом, уз помоћ заинтересованих страних сила и, нажалост, уз велико слепило и подршку српског политичког руководства.
Интересантно ми је да наглашавате велику, незабележену наивност српских политичара који су учествовали у процесима које тумачите. Како објашњавате ту наивност, мада користите и оштрије речи?
Можемо да тврдимо да здравом разуму не би било прихватљиво да би једна слободарска нација као што је српска и да је њено политичко руководство, па и комунистичко, под било каквим условима прихватало и подржавало политику која је водила коначном исходу који смо доживели, а да није тешко преварено и изиграно. За нас је од историјског значаја да нација буде свесна како јој се то догодило, да сагледа процес и његове главне тачке одлучивања, где је и када преварена, како смо запали у ситуацију да престанемо да мислимо својом главом о својој судбини и да безизлазно клизимо ка пропасти.
Тврдите да су догађаји из деведесетих година прошлога века били само коначни исход једне одавно планиране и прецизно утврђене политике према Југославији и према српском народу.
Покушаји да се догађаји деведесетих година приказују одвојено од њихове предисторије су велика превара јавности јер имају за циљ да сакрију историјску истину и историјску одговорност и да српском народу, поред огромних губитака које је поднео у тим догађајима наметну кривицу за злодела која су други починили. Непобитни су докази да су одлуке о растурању Југославије и о обесправљивању српског народа донели највиши органи КПЈ и да их је спровела у живот иста та партија у време кад је била на власти. Али знамо и то да су све те одлуке доношене у време када није постојала КП Србије и да управо услед намере да се такве одлуке донесу није било дозвољено њено формирање. На Другом заседању Авноја све одлуке донете су не само без легитимних српских представника него и без кворума, а оне су заокренуле историју и наше судбине. Превара до преваре.
Ваша кључна теза је да су све одлуке КПЈ о растурању Југославије донете пре постојања КП Србије.
Све комунистичке партије основане су од 1919. године па до краја Другог светског рата и оне су донеле све одлуке о растурању Југославије и обесправљивању српског народа. Тито није дозволио да се КП Србије оснује све до после рата. Било је логично да се КП Србије при оснивању дистанцира од одлука КПЈ које се односе на српско питање. Али то код Тита није било могуће.
Овде долазимо до Тита. Истичете да је његов главни задатак био да се дочепа власти како би извршио одлуке Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену 1928. године о растурање Југославије и обесправљивању нашег народа.
Чињеница да Срби нису имали своју комунистичку партију и да су били чланови КП Југославије, наметнула је као логично да им се на чело оружане борбе против окупатора стави њихов генерални секретар Јосип Броз. Та логика није пала с неба, она је била саставни део свесне политике да се српском народу не дозволи да има своје институције, па ни КП, да би се српском народу наметнуло руководство које ће радити против његових интереса. Тито се дочепао власти на нелегалан начин и таква власт која је приказивана као демократски изабрана од представника свих народа, а дефакто је преотета захваљујући расположивој војној сили, служила је Брозу да влада Југославијом 40 година. Преотимање и вешто задржавање власти у својим рукама омогућило му је да оствари одлуке Дрезденског конгреса.
Да ли је Александар Ранковић први српски комунистички играч тешке категорије који схвата Титове намере и да ли је зато уклоњен?
Александар Ранковић смењен је зато што се супротставио распадању Југославије преносом државних функција на републике. Све остало су биле Титове махинације, поред осталих да он шпијунира Тита, али и српске функционере да би сменио и њих заједно с Титом. На овом питању српски функционери су показали највећу политичку слабост и националну срамоту, од које се у историји не могу опрати.
Дакле, ви сте сигурни да би сценарио распада Југославије био исти и без доласка Слободана Милошевића на чело Србије?
Они који покушавају да оптужбе свале на Слободана Милошевића, а тиме посредно и на Србију, рачунајући да је то сада у моди, мисле да је неко слеп и да не види чињенице. А оне показују да је политика растурања Југославије утврђена не само пре него што се Милошевић појавио на политичкој сцени Србије него и пре његовог рођења. Ако је неко пожурио да изађе из Југославије, брже него што је иначе имао намеру, због појаве Милошевића и његових ставова о одбрани интереса српског народа, то никако не може да промени историјске чињенице ни о тиме ко је и када одлучио да се Југославија растури, ни ко је те одлуке спровео у живот.
Све време размишљам да ли овом књигом покушавате да амнестирате своју улогу у догађајима о којима говорите. Били сте високи комунистички руководилац у време Тита, најближи Милошевићев сарадник. Тада нисте говорили овако.
Ако прочитате књигу, можете видети моје жестоке критике пред највишим југословенским функционерима, укључујући и Едварда Кардеља и на политички и на економски систем, услед чега сам померен у иностранство да онемогуће мој утицај. Сарадња с Милошевићем била је на питањима од интереса за Србију. Поред осталог, ја сам лично радио на промени Устава Србије, што је омогућило заустављање прогона српског народа с Косова и Метохије, али и на другим питањима од интереса за Србију, све док Милошевић није одабрао ближе сараднике и док се његова супруга није умешала у вођење политике. Приписивање Милошевићу одговорности за растурање Југославије је неосновано. Милошевић се појавио тек кад се земља увелико распадала да би покушао да колико може заштити интересе Србије, што је веома засметало онима који су стекли навику да раде као да Србија не постоји.
Моја књига је апсолутно аргументована до мере да се српском народу не могу приписати одговорност и кривица и да се не могу више у ђачким књигама и енциклопедијама писати историјске неистине. Као и да српски политичари у будућности не праве грешке као неки њихови претходници.
Александар Апостоловски
