Зрелост једног народа се не мери снагом његове власти, ни жестином побуне, већ способношћу да отворено разговара о ономе што боли. Ако не пронађемо језик договора, остаће само стакло под ногама и звук крцкања из прошлости за који смо једном рекли „никад више”.

Зоран Ђорђевић, политичар, бивши министар одбране о студентима и блокадама.

Бити део студентског покрета деведесетих, а данас бити сведок протеста и блокада који трају више од шест месеци, није само животна симетрија, већ је то изазов саморефлексије. Зато данас, када студенти изражавају револт, као неко ко је део њихове страсти већ живео, а део одговорности не тако давно и носио, осећам потребу не да заузмем страну, већ да предложим правац и да покушам да помогнем да пронађемо формулу – где идеали неће бити жртвовани, а држава не губи стабилност. Не мора све бити бинарно – нула или један. Нека ово буде позив на трећу опцију: дијалог, озбиљан и институционалан. Дијалог, не из слабости, већ из зрелости.

У првом таласу протеста видели смо аутентичан бол и тиху колективну трауму коју је трагедија у Новом Саду проузроковала. Тај бол је био искра. Свака искра, остане ли без контроле, лако постане ватра, али не она која греје промену, већ она која сагори мостове. У другом таласу, као наставак видимо умешане “прсте” споља, а њих је лако било препознати, знамо их већ. Не негирајмо више. „Шарпова школа“ је реалност – софистицирани механизми обуке, циљана комуникација и структура која далеко превазилази спонтани бунт. Ту почиње проблем, јер студенти више нису само студенти, а власт више није само власт. Улазимо у арену, а изгубили смо Агору – изгубили смо простор разговора. Не оптужујем студенте. Њихова енергија је легитимна. Али ово мора да стане данас. Чим ова енергија постане инструмент других агенди, губимо суштину. Као када неко сломи огледало да разбије свој одраз, а не схвата да онда губи и себе.

А где је опозиција? Делу опозиције опстанак данас зависи од успеха других, зато они више не припадају сфери политике, него делу биологије која изучава паразите. Као сенке које немају сопствени облик они су се залепили за студенте, не да би их подржали, већ да би их као што крпељи раде – „сисали“, по могућству политички затровали и када их потпуности искористе напустили. Зато о опозицији нећу да говорим, јер када се неко као крпељ залепи за туђу идеју, а сам је никада није имао, свака реч би му била поклон.

Да не бих остао неко ко само посматра, критикује и коментарише са дистанце, одлучио сам да понудим предлоге који нису ослоњени на силу, већ на снагу дијалога и разума.

Први предлог за излазак из кризе био би формирање националног Савета за институционални разговор (по узору на РЕМ) – тела састављеног од студената, професора, представника власти и угледних чланова друштва, које би кроз конструктивну расправу отворило простор за дијалог и разумевање, а не само за оптуживање.
Други је свеобухватна реформа образовања која би деци и младима развијала критичко мишљење, уместо пуког меморисања са циљем израде курикуларног система који децу учи како да мисле, а не шта да мисле.
Трећи предлог је да кроз сарадњу са Коларчевом задужбином, САНУ, позориштима, Народном библиотеком и другим институцијама културе ради се на јачању културних и друштвених вредности, јер се истински отпор апатији, радикализму и манипулацији гради се кроз породицу, уметност и образовање, а не само кроз законе. Васпитање, утемељено на поштовању, слушању и одговорности је мерило једног човека.
На крају, последњи предлог оснивање Сталне студентске конференције Србије по узору на Социјално-економски савет, трајног механизма кроз који би студенти равноправно учествовали у обликовању политика у областима образовања и запошљавања. Оно би било медијаторски мост између извршне власти и студентске и академске популације у целини, имала би саветодавну улогу и учествовала би у изради политика из области образовања, запошљавања и дигиталног развоја. Тела које не би зависило од партија, мандата или протеста, већ од институционалне одговорности и иницијативе младих и академске заједнице.
Циљ ових предлога није борба моћи, већ стварање простора за будућност у којој разговарамо и заједно градимо оно што нам свима припада а то је наша држава.

Драги читаоци, памћењем смо преживели, али сада морамо учењем да напредујемо. Снага овог тренутка је у одлуци да престанемо са оптужбама, да прекинемо са аршинима: “ко је први почео”, “ко је коме дао глас”, “ко је чији”. После првог дана сваке побуне, важно је само једно питање – ко је довољно мудар да предложи сутрашњи дан?

Ја не нудим силу решења, већ снагу предлога. Ако имамо памет, хајде да је дамо земљи. Ако имамо страхове, хајде да их изговоримо, па да их победимо. Јер једино кад не говоримо, почиње вика. Једино кад престанемо да слушамо, почињу да одзвањају звона прошлости. Зато, не бирајмо између власти и студената, бирајмо будућност. Нека први корак не буде ни вика, ни ћутање, нека буде нешто ново: Слушање! Политика која слуша је политика која остаје! Нека ту политику не води ни снага, ни страх, већ осећај. Ако сутра не нађемо заједнички језик око државе коју сви волимо, може се десити да прекосутра изгубимо и језик и државу.

Зато: Епилог, не епитаф. Предлог, а не поклич. Решење, не реванш.

Уважени читаоци, вероватно ћете се нечему насмејати, можда на нечему и замерити, али пробајте да замислите, зар не би било генијално да нешто од овога одмах сутра почне да се спроводи? Ако јесте, онда је ред да мање говоримо о проблемима, а више о ономе што може из њих да произађе. Можда мир. Можда дијалог. Можда још боља Србија. Не би био први пут да из невоље направимо народну слогу, али је можда последњи ако и овај пут то пропустимо. Нека ова земља буде међу првима која ће умети да каже: Свака побуна се мора чути, али свака власт која слуша „расте“. Студент неће мање волети слободу ако се окрене дијалогу. Напротив, тада је сазрео, а држава која му тај дијалог омогући, постаје и јача.

Нећу више о овоме писати, јер ово једноставно мора да стане и то одмах – у име будућности наше државе и наше младости!