Велики Цанкар није погрешио када је још крајем 19. века словеначку политику назвао “бестидним слугерантсвом бечком двору”.
Потреба за додворавањем западним господарима одувек је била присутна у менталитету словеначких политичара који су, бежећи од “варварског Истока” тежили ка интеграцији са “напредним Западом”. Иако је управо тај “варварски Исток” на челу са “свињским краљем” најзаслужнији што су словеначке земље крај Великог рата дочекале у слободи словеначка елита користила је сваку прилику да нападне и унизи своје стварне ослободиоце.
Године су пролазиле али синдром слугеранcтва остајао је присутан и није ишчезао из словеначке политике. Цанкарева жеља да се Словенци отарасе окова и “постану господар на сопственој земљи” није се остварила, а то показује и најсвежији пример шефа словеначке дипломатије Мира Церара. У свом бахатом стилу “напредног западњака” овај потрчко Ангеле Меркел напао је Србију због посете Владимира Путина, позивајући Београд да се изјасни “да ли бира европски пут и стабилизацију или Русију и дестабилизацију”.
Познавајући идеолошки профил Мира Церара још из дана када је био предавач на Правном факултету у Љубљани нимало ме не чуди овакав излив хистеричне русофобије. Није му ово први пут да у Москви види “врата пакла”, а у Владимиру Путину новог Адолфа Хитлера. На сваки помен већег руског економског присуства у Словенији Церар је лајао као бесни пас, штитећи тобоже “европско јединство”, а заправо поткопавајући једини гарант европског опстанка – геополиитчко приближавање са Русијом.
Читаву суштину његовог политичког правца најбоље описују Цанкареве речи “за слугу рођен, за слугу одгојен”. Као верни сатрап Церар у позиву Србији само преноси поруку својих западних газда којима јачање руско-српских односа представља највећу препреку за инсталирање НАТО поретка на читавом Балкану. Као некада његови претходници са почетка и краја 20. века тако и Церар у 21. веку ствари гледа кроз погрешна (западна) сочива – у Русији види агресора, у Београду види “претњу регионалном миру и безбедности”, а у легитимној одлуци српског руководства да ојача своје везе са Русијом “припрему нове великосрпске инвазије на европску Словенију”.
Драги Миро, не брини ти за Србију. Србија је суверена земља и она сама одлучује са ким ће градити мостове заједништва и пријатељства. То би јако тешко могао да кажем за Словенију која је од уласка у ЕУ и НАТО потпуно изгубила осећај за независност, која је заборавила шта значи суверенитет и која је дозволила да јој други одређују шта су и на којој страни света се налазе њени стратешки интереси.
Драги Миро, позивам те да, ако још ниси, прочиташ Цанкарево капитално дело “Слуге”. Можда ћеш тако схватити шта је то највећи словеначки писац хтео да поручи свом народу. То ће ти помоћи да схватиш своје грешке и препознаш истину.
Ако већ није прекасно…
Данијел Игрец
