Град Смедерево се спорадично помиње од почетка 11. века, па до 1381., кад је забележено да је кнез Лазар Хребељановић своју задужбину, манастир Раваницу, обдарио поклоном у Смедереву. Oвај град добија на значају преношењем престонице у Београд, у првим годинама 15.века, у периоду од 1402 -1427 у време владара деспота Стефана Лазаревића.
У то немирно и неспокојно време, Србија је за само две године (1427–1428) изгубила неке важне градове, међу њима и две престонице – Крушевац и Београд. Уз то, Ђурађ Бранковић, наследник деспота Стефана, налазио као између чекића и наковња, између две силе. Био је двоструки вазал и владар државе која је умногоме зависила од међусобних односа Угарске и Турске.
Деспот Ђурађ Бранковић који је владао 1427–1456, био је приморан да подигне нову престоницу, јер је Београд враћен Угарима. Попут свог ујака и претходника на престолу Стефана Лазаревића, и деспот Ђурађ се у избору места за нову престоницу одлучио за саму границу с Угарском. Разлози су били једноставни: са те стране могао је брзо да добије помоћ, а у случају најгорег имао је где да се склони. У последњим деценијама постојања српске средњовековне државе Смедерево је, уз Ново Брдо, постало њен најзначајнији град. Нова престоница била је животно везана за Дунав, реку на којој су Турци држали тврђаву Голубац, а Угари Београд. Тако је Смедерево, смештено између две снажне утврде, симболично раздвајало непомирљиве стране које су будно вребале тренутак за напад и освајање.
Султан Мурат II (1421–1451), је по уговору с деспотом, 1428. године дозволио српском владару да при ушћу Језаве у Дунав подигне тврђаву која је Угарима требало да затвори улаз у моравску долину. Деспот Ђурађ је рачунао, са друге стране, да ће у борби против турског надирања имати помоћ од Угара и саградио моћно утврђење.
Занимљиво је да је план града израђен по угледу на цариградску тврђаву, у облику троугла. Једна његова страна била је паралелна с Дунавом (550 м), друга с реком Језавом (400 м), док је трећа (502 м) била окренута ка југу.
Градњом Смедерева руководио је Ђорђе Кантакузин, старији брат деспотове жене Ирине, која је у српском народу остала упамћена као „проклета Јерина”. Подизање нове престонице у тако кратком року довело је до великог напрезања државе и њених поданика, па су житељи Србије кривицу бацили на „дошљакињу из Византије“. Смедерево, површине 10 хектара, највећа је средњовековна српска тврђава. Због све веће употребе артиљерије грађени су бедеми широки од два до преко 4,5 метара, док су куле високе преко 20, широке више од 11 метара.
Изградња нове престонице била је исход снажне привреде и великог богатства владара. Истовремено, смедеревски град био је одраз могућности ондашње српске државе. Град је имао своју ковницу новца, а постао је не само политичко већ и културно средиште државе српских деспота. Ту су преписиване и превођене књиге, а настајала су и књижевна дела. Смедерево је после 1434. године постало средиште митрополије, а катедрална црква Свете Богородице изграђена је на простору Великог града.
Стари деспот Ђурађ Бранковић преминуо је у децембру 1456. године, а његовом смрћу, како је то у научној литератури запажено, „нестало је најзначајније политичке личности тога доба међу Србима и балканским хришћанима”. Наследио га је син Лазар Бранковић у периоду 1456–1458 који је владао само нешто више од годину дана. Убрзо је дошло до раздора у владарској кући Бранковића. Продубиле су се размирице између протурске и проугарске струје.
Са деспотом Лазаром, остао је његов слепи брат Стефан , док је брат Гргур, такође слепи, отишао са сестром Маром (сулатнијом) под окриље Мехмеда II освајача. Подсетимо да су браћа Грур и Стефан били ослепљени још 1441.године од Мурата II, јер преговори о размени територије са угарским краљем у то време нису завршена успешно, па су као одмазду ослепели синове деспота Ђурђа Бранковића.
Махмуд-паша Анђеловић у лето 1458. године освојио читаво преостало подручје српске државе. После опсаде града Смедерево је освојено од моћне турске војске 20.јуна 1459. године.
Овај „тврди град на Дунаву“ био је средиште Смедеревског санџака све до турског освајања Београда 1521. године.
