Смедеревски град је један од градова ког су направили Срби. Није постојао у античко доба. У питању је највећа равничарска тврђава у Европи. Срби су од Смедерева направили последњу велику престоницу своје средњовековне државе. Место Смедерево се први пут помиње већ почетком 11. века, али онда извори о њему ћуте све до 1381. године. Тада је кнез Лазар Хребељановић своју задужбину, манастир Раваницу, обдарио поклоном у Смедереву. Међутим, највећи успон овог града везује се за изградњу чувене тврђаве.
Пошто су Угари заузели Београд, а турска опасност је константно претила са југа, српски деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456), назван „Смедеревац“ био је приморан да подигне нову престоницу. По угледу на свог ујака који није имао деце и од кога је наследио престо Стефана Лазаревића (1389-1427), и нови српски деспот Ђурађ се опредељује да своју престоницу гради уз саму границу с Угарском. Константно притиснут између Турске и Угарске, српски деспот је на таквом месту могао лакше да балансира између добијања помоћи из Угарске и бекства преко Дунава у случају најгоре турске инвазије која је тињала у ваздуху. Тако Смедерево, уз непревазиђени српски град Ново Брдо, постаје најзначајнији град. Везано уз најважнију комуникацију реку Дунав, Смедерево се у тим годинама развијало између голубачке тврђаве коју су држали Турци и београдске тврђаве коју су држали Угари.
Само место изградње смедеревског града и начин градње је доказ вртоглавог напретка српског грађевинарства у 15. веку. Занимљиво је да је план града израђен по угледу на најефектнију цариградску тврђаву и заштитним бедемима у троуглу између Јазаве и Дунава. Једна његова страна била је паралелна с Дунавом (550 м), друга с реком Језавом (400 м), док је трећа и најмоћнија (502 м) била окренута ка југу.
И турски султан Мурат II (1421–1451) се, у складу са уговором закљученим са деспотом Ђурђем Смедеревцем, сагласио 1428. године са изградњом тврђаве при ушћу реке Језаве у Дунав, рачунајући да би таква тврђава могла да блокира улаз Угара у Моравско-вардарску долину. Припреме за градњу почеле су у јесен 1428, сама градња почиње у пролеће 1429, а радови су завршени 1430. године. Градњом Смедерева руководио је Ђорђе Кантакузин, старији брат деспотове жене Ирине, која је у српском народу остала упамћена као „проклета Јерина“ јер је владала перцепција да је убрзана изградња тако моћне тврђаве и народно напрезање у том циљу њених руку дело. Подизање смедеревског града у тако кратком року довело је до великог напрезања државе и колективних радова и одатле потиче сваљивање кривице за то на деспотову жену.
Када је изграђена тврђава са површином од 10 хектара, она је аутоматски постала највећа српска средњовековна тврђава. Изградња је показала колико је српска држава била богата и технички напредна када је предузела тако компликован подухват у тако кратком року.
У новоподигнутом граду одмах је дошло до економског раста, па су га дубровачки трговци све више посећивали и у њему остајали, те је њихов број непрестано растао. У смедеревском насељу које се простирало изван бедема, посао и будућност тражили су досељеници из свих крајева српске државе. Раст становништва доприносио је економском узлету, а они су долазили не само из околних подручја, него и из најудаљенијих места у којима је српски народ живео. У Смедерево је долазио и све већи број странаца занатлија и трговаца. Град је имао и своје бродоградилиште, а 1434. године постаје и седиште митрополије СПЦ. Катедрална црква Пресвете Богородице постојала је унутар Великог града. У турско време она је преобраћена у џамију, а касније порушена.
Препоручујемо свима обилазак овог српског средњевековног грађевинског ремек дела!
