Лист “Бодљикаво прасе” почео је да излази након окупације у Београду 1941. године.
По свом формату, рубрикама, опреми и прелому подсећао је на „Ошишаног јежа”, чији је пандан требао да буде. Међутим, „Бодљикаво прасе” служило је окупатору и излазило је под строгом цензуром, али се не може рећи да је било без српскога смисла за хумор, наводи се на сајту Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић”.
У опису се даље наводи да је овај шаљиви пронедићевски лист настојао да утиче на читаоце сатиром и карикатуром, настојећи да се антифашистичка коалиција у свету и партизански покрет у Југославији представе као прости инструменти за ширење совјетског комунизма. “Зато није нимало чудно што је Стаљин лик који је најчешће приказиван на овим карикатурама. Лист је престао да излази 1944”, истиче се на сајту.
Представљамо вам вицеве објављене у броју од 10. јануара 1942. године:
Учитељ: – Ваш је син врло слаб у географији.
Отац: – Не мари ништа. И онако немамо пара за путовање.
***
– Господине докторе, молим вас да ми дате нешто за умирење живаца, ужасно сам растројен.
– Па од чега вам је то дошло?
– Путовао сам цео дан и целу ноћ окренут леђима локомотиви, а то не могу да поднесем.
– Зашто нисте замолили неког путника да промените место?
– Па није било никога у купеју.
***
Знаш ли да је један немачки научник направио механичког човека, који се покоравао свим његовим наредбама.
– И моја је жена исто то учинила.
***
– Да би човек био одличан књижевник треба да зна да пати.
– Нажалост иста је ствар потребна и читаоцу.
***
– Јеси ли чуо да је ухваћен у Чикагу највећи хотелски лопов?
– А који је он хотел имао?
***
– Зашто си тако промукла, драга?
– Била сам код пријатељице на чају.
***
– Шта ви сами себи крпите чарапе. Зар то не ради госпођа?
– Па ово нису моје чарапе, већ моје жене.
***
Чиновник Никола волео је да пијуцка и то шљивовицу. Једног дана преместе га у друго надлештво и кад се јавио на дужност, шеф га пита:
– Господине Никола, мени је јављено да ви много пијете и да сте скоро увек у полутрезном стању. Ја ли то истина?
– Истина је, господине шефе! одговори му Никола без размишљања.
– А зашто?
– Зато што немам рачуна да се истрезним.
– Како да немате рачуна?
– Господине шефе, ако се истрезним, треба ми двадесет банки да се поново напијем, а где су мени толике паре?
– ?
– Овако досипам и одржавам редовно стање, објасни Никола.
***
– Позајми ми сто динара.
– Немам новаца при себи.
– А код куће?
– Хвала на питању, сви су здрави!
***
Господин Јоца срео се са својим пријатељем господином Пером.
– Моје саучешће, драги пријатељу.
– Како? Зашто?
– Моја жена је купила сребрну лисицу.
– Па?
– Пре пола сата је отишла у посету код твоје жене.
Цео број Бодљикавог прасета можете прочитати на линку Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“.
Извор: danas.rs
