Мало Београђана, чак и оних који воле чаршијске приче и прошлост српске престонице знају да је на месту на коме се данас налази Споменик захвалности Француској некада стајао споменик Карађорђу, постављен 1913. године, баш уочи Првог светског рата.
- Прве идеје за споменик Карађорђу потичу још из 50-их година XIX века, али повратком династије Обреновић на престо 1858, та је ствар сасвим скрајнута. О градњи се поново почело размишљати одмах након доласка краља Петра I Карађорђевића на престо, 1903. и прво је било замишљено да би то требало бити баш на стогодишњицу Првог српског устанка, 1904. али се ствар потом поново поприлично расплинула због недостатка новца – прича Неда Ковачевић, књижевница и жена која је пописала све престоничке споменике.
Споменик је израдио Пашко Вучетић, направљен је у Риму, а допремљен у Београд почетком ратне 1912. године. Постављање на Калемегдану је морало да сачека крај Балканских ратова, па је споменик Карађорђу 11. августа 1913. године открио његов унук краљ Петар I Карађорђевић.
- Споменик Карађорђу је био сложена композиција. Данас имамо сачуване фотографије, али и кратки филм са свечаности откривања. Споменик су чиниле скулптуре слепог гуслара, два војника из Првог српског устанка и Балканских ратова, жене која држи дете, богиње Нике и Вожда Србије на врху – објашњава Неда Ковачевић и додаје да је у оновременом Београду било доста замерки на изглед Карађорђа који не одаје утисак националног хероја, већ је прилично недефинисан, замишљен и “рањив”.
Карађорђе у “мизерно глупом ставу”
Скулптура Карађорђа је у Риму, где је настала, наишла на леп пријем. Ипак, у Србији, јавност се поделила.
Јован Дучић му, на пример, без обзира на извесне личне резерве, даје комплименте, док Милутин Бојић, пак, говори о споменику као о “једној беди и срамоти”, да је “растурен и ружан”, фигуре “наказне”, устаник је “пијан” а Карађорђе “најбеднији, у положају резигнираног човека”.
Моша Пијаде, тада познати сликар и ликовни критичар, писао је да је споменик “тешка срамота, коју пијуком треба срушити”. Карађорђа је доживео као бедног, “налик цепаници”, у “мизерно глупом ставу”, “тупавога израза лица”.
Краљ Петар је ипак био задовољан израдом, па критике нису наишле на велико упориште. Данас, ово краткотрајно ремек-дело многи сматрају најлепшим спомеником који је Београд икада имао.
Сметао окупаторима
Нажалост, споменик није био дугог века.
По окупацији, Аустријанци су споменик срушили почетком 1916. године изговарајући се да је оштећен и небезбедан. Окупатор је намеравао да на ово место постави споменик цару Фрањи Јосифу, али је српска победа то осујетила.
Само је једна од скулптура с композиције, она слепог гуслара, преживела уништавање. Била је неоштећена, једино јој је недостајао штап.
Она је након деценија које је провела у депоу Музеја града Београда, рестаурирана крајем 2020. и поново постављена на Калемегдан, недалеко од Споменика захвалности Француској тј. од места где се некада налазила.
Споменик захвалности Француској је на Калемегдан постављен 11. новембра 1930. године на потпуно исто место где се некада налазила Карађорђева композиција, па је тако српски вожд заувек напустио Београдску тврђаву.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
