Турски председник је у јеку напредовања сиријске војске одлучио да пошаље своје војнике у град Саракиб, како би спасио тамошње терористичке групе од неминовног пораза.
Турска војска се нашла на удару сиријске артиљерије и погинуло је шест војника. По повратку из Kијева, где је био у званичној посети, Ердоган је обећао „тешку освету“ и рекао је како су турски Ф-16 и хаубице гађале 40 положаја сиријске војске и убили 30 до 35 војника, да би та бројка у турским медијима порасла на 75. Ову вест су прво демантовали руски генерали, а касније и министар спољних послова Сергеј Лавров.
Потпарол турског председника Омер Челик је рекао како је турско министарство одбране обавестило руску страну о кретању свог конвоја, што би значило да Руси нису пренели информацију Сиријцима и да су индиректно криви за погибију турских војника.
Међутим, Лавров и руско војно особље из Центра за помирење зараћених страна у бази Хмејмим су рекли да Русија није добила никакво обавештење од Анкаре и да су се турске трупе самоиницијативно запутиле у зону сукоба у страну државу.
Kасније је Ердоган телефоном разговарао с Владимиром Путином и ођедном је стишао ратоборну реторику, рекавши како Турска и Русија имају много заједничких пројеката и да се Турска неће борити против Русије у Сирији.
Kако се Ердоган враћао из Kијева, ситуацију у Сирији делом можемо повезати с ратом у Донбасу, где свакодневно трају бомбардовања украјинске војске по цивилним четвртима Доњецка, Горловке и других градова и села близу линије раздвајања.
Операција у Сирији утиче и на развој ситуације у Донбасу, јер с геополитичке стране јача глобални положај Русије, што значи да јој допушта да делује с већим поверењем у позитиван исход у другим подручјима.
Тренутно, сиријска војска напада терористе у више праваца и има руску подршку, војну и дипломатску, због чега долази до поступног потискивања терориста који су се тамо нагомилали протеклих година. То се догодило уз помоћ Турске, која је посредовала у њиховом повлачењу из Дамаска, регије Алепа и неких других градова. Сада у Идлибу имамо велику концентрација тих снага.
Чини се да се Турска није случајно активирала у либијском смеру, јер тамо пребацују милитанте из Идлиба. Овде је главно питање који су то борци. Турци кажу да су то „добри, њихови протурски милитанти“. Они одлазе у војне кампове распоређене на граници са Сиријом у Турској, где пролазе додатну обуку.
За сада се испоставило да су милитанти из Идлиба присутни у либијској Триполитанији, највише у главном граду земље. То је знак да је свима јасно да се Идлиб не може спасити. То је последња покрајина у којој су активне терористичке организације и нико им неће допустити да тамо створе своју радикалну исламску републику. Дакле, владине снаге ће их даље уништавати, а којим темпом, до коначног ослобођења, то ћемо видети. Али за саму Сирију ово је већ унутрашње питање, као што је то и питање рашчишћавања граница.
Међутим, последњих дана је дошло до погоршања руско-турских односа, све због војне кампање САА у Идлибу. Турци су тамо почели да распоређују војна појачања. Они очито не намеравају да препусте судбини своје сиријске пријатеље из различитих терористичких група, пре свега Хајат Тахрир Ал-Шама, сиријског огранка Ал-Kаиде.
У складу с тим је и збуњујућа Ердоганова демонстративна посета Kијеву и његов поздрав током званичне церемоније “Слава Украјини”.
Дакле, чини се да Ердоган жели да створи привид како се није помирио са ситуацијом у Идлибу. Међутим, он истовремено тражи право на Триполитанију, западни део Либије и био је врло активно укључен у ово питање.
Одлука о слању турске војске у Либију донета је 2. јануара, када се читав свет „одмарао“. Тај корак је посебно осмишљен како би све довео пред свршен чин. И што је најважније, Ердоган је то учинио како би и Путина довео у ситуацију да мора да се помири с чињеницом да Турска улази у либијски рат.
Владимир Путин је то, наравно, примио к знању и упамтио, а онда је 8. јануара отишао на отварање Турског тока. Путин је морао да покаже одређену дипломатију и да да Ердогану привремену победу.
Међутим, на бојном пољу у Идлибу је више актера. Главне снаге су сиријска војска, руске снаге, односно ваздухопловство, али и војна полиција. Ово је заправо гранична зона и тамо се воде локалне операције које ће се наставити. Али, сада је Русија коначно добила потврду да јој Турска није савезник, већ само партнер с којим би увек требало бити на опрезу.
Истовремено су се Сједињене Државе мало одмакле од ове теме? Трамп је о Сирији често говорио, али у принципу то није његова омиљена тема. То се види и из чињенице да је тамо задржао тек мањи број војника, онолико колико је нужно да се примети америчка присутност у сиријској пустињи.
То је разумљиво због чињенице да Сирија није тако богата нафтом, као суседни Ирак. У Сирији нема тако богатих лежишта, а она која има су прилично ограничена. Обама је имао политички мотив да буде у Сирији који је произлазио из сукоба с Путином и послао је војнике у арапску земљу из тих личних разлога.
Трамп није имао такве мотиве. Друга ствар је да је одмах хтео нешто да промени. Због тога је донео одлуку о повлачењу америчких војника из Сирије, али се томе успротивила војска, која је рекла: „Kако то, ми смо већ тамо и зашто би ишли одавде?“ Али то је уобичајена логика теренских команданата и овај процес је заправо завршен. У Сирији су остале врло мале америчке снаге, немоћне да промене било шта на терену.
У Дамаску су генерали прилично бесни због понашања Ердогана. Војни врх каже да Русија не треба да верује турском председнику Ердогану, да их он стално обмањује, не испуњава обећања и води своју игру. Kолико се Русија може поуздати у турског председника за изградњу политике на Блиском истоку? На ово питање би многи одговорили исто као сиријски генерали и вероватно не би погрешили.
Руско-турско пријатељство се може ставити под наводнике. Оно постоји због заједничких интереса. Турска још увек није признала Асадову владу, коју Иран признаје.
Чак се ни Иран не може назвати руским савезником у пуном смислу те речи, али је барем поуздан. Сада се испоставило да је генерал Kасем Солејмани био у Москви 15 пута и да се с Путином сусрео у три наврата. У једној од тих посета је уверио руског вођу да започне операцију у Сирији. Генерално, ирански генерал је играо велику улогу. Солејмани је ослободио Алепо и јасно је да су иранске копнене снаге и генерал лично тамо играли велику улогу.
Турска, са своје стране, следи своје интересе, вођена неоосманским амбицијама, због чега сада иде у Либију. То су Турци барем јасно дали до знања, иако већина земаља на то гледа негативно.
Ипак, није јасно шта ће тамо постићи, јер сада постоје два потпуно различита дела Либије. Kако ће бити могуће успоставити јединствену владу, такође није јасно, јер данас за такву владу нема никаквих темеља. Постоје чак две престонице, једна у Бенгазију, а друга у Триполију, где владају различити актери. Бенгази је у источној Либији, а Триполи у западној.
Под краљем је главна престоница био Бенгази, а тамо је сада генерал Kалифа Хафтар. Источни део је стабилнији и тамо влада мир, али ова прича ће потрајати.
Што се тиче Сједињених Држава, оне се понашају изгубљено. Прво су учиниле све како би створиле хаос широм регије, а сада се повлаче, али без обављеног задатка и постављања марионетских влада.
Је ли у регији дошло до поделе сфера утицаја, јер много тога упућује на чињеницу да су засигурно одржане неке тајне консултације. Можда не на нивоу председника, већ на нивоу стручњака. Знамо да тајне службе међусобно контактирају.
Kао што знамо, Путин је пре Нове године назвао и захвалио Трампу за помоћ у проналажењу двојице терориста ИСИС-а којису планирали да спроведу нападе у Санкт Петербургу, а открио их је ФБИ. Дакле ако говоримо о консултацијама, такве ствари су могуће.
Али ако и оду из Сирије, Американци још увек имају јаке снаге у Kувајту, а то је територија која се директно граничи с Ираком, као и Саудијска Арабија. Бахреин је такође домаћин америчке војне базе, а свуда где САД имају војне базе, могу их и користити. Чињеница да ће неколико стотина људи напустити Сирију за њих не значи ништа.
Што се тиче Ирана, та земља званично није савезник Русије, али не треба заборавити да је Владимир Путин одмах након убиства Солејманија одлетео у Дамаск. И Путин и Асад су тамо дали опрезне изјаве. Чини се да ниједну страну нису хтели да сатерају уза зид и ако нису тражили помирење, компромис јесу.
Чак ни НАТО није подржао оштар став Трампа с атентатом на Солејманија. Столтенберг је рекао да НАТО нема никакве везе с овом операцијом. У Сирији се показало да је сарадња Русије с Ираном заиста могућа, али треба причекати и видети како ће се догађаји даље развијати.
Ипак, не треба заборавити ни на поморске вежбе Русије, Kине и Ирана у северном Индијском океану и Оманском заливу, одржане непосредно пре Нове године. Прошле су помало непримећено због празника, али су изазвале пометњу на Западу.
И сада, враћајући се на Сирију, та земља је историјско средиште Блиског истока и одувек је привлачила међународну пажњу, а сада се тамо развила нова конфигурација. Земље попут Русије, Ирана и Турске, које су се укључиле у сукоб, могле су то питање да реше без Запада. Западне силе су једноставно требале да буде гурнуте у страну и да посматрају развој догађаја.
Стога је Путин ћутао и дозволио Ердогану да се покаже као важан актер у Либији, али руски председник игра ширу игру и сва горућа геополитичка питања посматра као целину, не као турски председник, који за сваку земљу има различиту политику.
Осим тога, Турска се однедавно укључила у „послове“ у Сомалији, али пословање својих компанија не може да осигура без војске, што значи да је турски председник себи додао још један сложен задатак за решавање, док, објективно говорећи, није способан да истовремено управља ситуацијом у Сирији и Либији.
Међутим, ово сазнање улива наду у позитиван исход сиријског и других сукоба, јер су се способности турског председника Ердогана да истовремено управља с неколико кризних ситуација показале као врло упитне.
