Бивси начелник Генералне обавештајне службе Генералштаба Војске Русије, Фјодор Иванович Ладигин, казе да у опозиционим протестима у Србији види “снажан утицај стране пропаганде”, а пре свега “проамерички”.
У протестима опозиције видим проамеричку обојеност; изван сваке сумње је да ће и у будућности против Србије бити усмерене активности и утицаји споља
Један од ретких начелника Главне обавештајне управе Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације, чувене тајне службе ГРУ, који је с ове позиције директно отишао у пензију, јесте генерал-пуковник Фјодор Ладигин (82). Њему је запало у дужност да реформише ову службу после рушења Совјетског Савеза, када је руска држава била пред банкротством и распадом. У његово време ГРУ није била ударна вест у светским медијима као данас, када њен рад западни медији повезују и са „случајем Солзбери”, мешањем у америчке изборе и хибридним ратовима у Украјини, „малигним утицајем на Балкану”, што су честе оптужбе из Вашингтона. О овим темама Ладигин не жели да говори. Kако каже, Русију данас за све оптужују.
Прошле недеље, генерал Ладигин посетио је Србију, због учешћа на међународној конференцији поводом 20 година од НАТО агресије на СРЈ.
Ви нисте први пут у Србији?
Био сам последњи пут пре две године, али и раније, укључујући и време када је код вас било веома тешко. Долазио сам деведесетих година, 1993, 1994, 1995, 1996, тада као начелник ГРУ, заједно с представницима других руских ресора.
Зашто?
Ситуација на Балкану развијала се тада у прилично опасном правцу. Разумели смо да то што се овде дешавало није нека обична, пролазна појава и да такозвани миротворци у виду НАТО-а, на челу са САД, спремају опасну акцију, не само против Балкана. Агресивну акцију глобалног карактера. Она се наставља и данас по целом свету. Југославију су САД и НАТО изабрали за проверу нових стратешких концепција – како управљати светом и успоставити светски поредак по америчком диктату.
На чело војне обавештајне службе дошли сте у тренутку распада СССР-а и практично сте били први начелник ГРУ кога је поставила нова руска власт? На том месту остали сте наредних пет година и морали сте многе ствари да градите из почетка, али у веома сложеним условима униполарног света и смањене моћи Москве?
Суочили смо се с одређеним тешкоћама, пре свега Русија као држава. Она је заузимала, иако значајан, само део бившег совјетског простора. Распад и рушење Совјетског Савеза, разумљиво, веома негативно су се одразили и на војно-обавештајну компоненту одбрамбеног потенцијала наше земље. Али имали смо довољно снаге и могућности, унутар Министарства одбране, да сачувамо преостали војно-обавештајни потенцијал и да га у знатној мери и у веома кратком времену умногоме обновимо. Зато смо били у стању да извршимо све задатке које је обављала и Главна обавештајна управа ГШ Оружаних снага СССР-а.
у измењеном геополитичком простору?
Било је очувано богато искуство претходних генерација војних обавештајаца и највећи број висококвалификованих специјалиста из Главне управе.
Kада сте из Москве, у тешким околностима у којима сте се и сами нашли, гледали према нама на Балкану шта сте видели?
Kао што сам рекао, схватали смо да су светски моћници одабрали Балкан као регион у коме треба да буду опробане нове геостратешке концепције доминације САД и НАТО-а у свету.
Хоћете да кажете да су тада тестирали Русију и њену реакцију?
Не само то. Мењајући поредак, они су тестирали цео свет. Али главно на шта је у то време, и не без основа, рачунао Запад, јесте послушност тадашњег руског руководства. Управо тада су САД одлучиле да уз помоћ НАТО-а могу да реализују стратегију аутократског лидера униполарног света.
Шта су постигли скоро три деценије касније?
Постигли су ово што видимо данас, у знатној мери су успели у својим наумима. Успела им је акција, стратешка концепција рушења држава. Главна провера им је била управо Југославија. Срушили су велику Југославију, СФРЈ, а затим и малу, СРЈ. Први пут после Другог светског рата изведена је оружана агресија у Европи. Ми смо добро разумели куда то све води, али је званична Москва са својим тадашњим руководством углавном била у улози посматрача.
И ви сте били, макар посредно, део тог руководства?
Kао специјална служба, ми смо реаговали на прави начин, али смо разумели да је за постизање онога што је било неопходно потребна политичка воља државног руководства. Њих је у том периоду више занимала борба за власт, природне и друге ресурсе. Снаге које су се налазиле у руководству земље тежиле су да задобију подршку Запада и зато му се нису супротстављале.
Ново „смутно време”, борба кланова?
Да, за многе. Али не и за нас. Ми смо, радећи, очували своју структуру за осигурање безбедности од спољних претњи.
Радили сте на том изузетно важном месту све до 1997, да ли сте тада наслућивали да ће Србија бити нападнута две године касније?
Све је годинама ка томе ишло. Почетком 1990-их НАТО је, упркос Завршном акту из Хелсинкија из 1975, којим је установљена неповредивост граница, започео разбијање СФРЈ. Ускоро је агресивна линија Вашингтона и других, европских престоница добила још опаснији карактер – кроз грађанске ратове.
Хоћете да кажете да је распад СФРЈ такође био спољна агресија?
То је био почетак агресије, почетак примене суштински агресивних стратегија за утицај на међународни поредак и њихово уигравање било је спроведено управо на Југославији. Током деведесетих САД и НАТО су извршили агресију на устројство света у целини. То се у следећим годинама само наставило. Где се догодила прва обојена револуција? У Југославији. Где су биле испробане и примењене први пут концепције везане за коришћење међунационалних и међуконфесионалних разлика, какве постоје у свакој земљи? На „бриљантан” начин, на иницијативу и уз подршку споља, то је примењено у Југославији.
Све најсавременије политичке и геополитичке технологије биле су испробаване најпре овде, на српском народу?
На народима Југославије. Али крајњи циљ је било рушење Србије. Плашили су „великом Србијом”, хушкали против Срба друге народе бивше СФРЈ.
Нисте знали 1997. да ће Србија бити нападнута 1999?
Нисмо, наравно, и нисмо ни могли да знамо, али разумели смо добро чему све води. Претња Србији је расла. Моје посете вашој земљи током 1990-их биле су с тим повезане. Тада су овде примењене различите концепције такозваних хибридних ратова, укључујући дипломатске, економске и пропагандне мере, ратове у информационом, сајбер простору. Дубоко сам убеђен да је све то први пут испробано на Југославији. Сада се каже да је НАТО агресија започела пре 20 година. Војна агресија да, али агресија као таква, с коришћењем других метода и ресурса је започела много раније, пре свега кроз пружање војне, материјалне и финансијске помоћи и применом пропагандних и дипломатских мера против Србије. Да ли су НАТО авиони бомбардовали Србе у Босни? Јесу. Да ли је председник једне НАТО државе звао Бориса Јељцина да помогне у ослобађању француских пилота оборених и заробљених приликом тог бомбардовања? Јесте.
Али сада Русију оптужују са Запада да води хибридне ратове, пре свега против Украјине у Донбасу?
Нека оптужују. Мене то не занима. За шта само Русију не оптужују. Данас је то омиљена „креативност” Запада – да преврћу све с ногу на главу.
Kако гледате на све што се сада дешава? Kакав је положај Србије, да ли се побољшао?
Пре свега, то ви сами треба да оцените. Са своје стране, могу да кажем да се српски народ достојанствено, подносећи тешке жртве и одрицања током последње деценије 20. века, достојно супротставио многобројним агресивним дејствима НАТО-а и издржао их. Народ није сломљен, очувао је себе, спреман је да брани и јача своју отаџбину као суверену, неутралну државу, окружену земљама чланицама недавног агресора, Северноатлантске алијансе.
Четири месеца имамо уличне протесте дела опозиције у Србији, недавно смо видели и изливе насиља приликом упада на државну телевизију?
Kолико видим, ситуација није једноставна и разумем зашто. Примећујем снажан утицај спољне пропаганде, и не само ње. Изван сваке сумње је да ће против Србије и у будућности бити усмерене активности и утицаји споља.
Видите у протестима опозиције спољни утицај?
Апсолутно сам уверен, па и више од тога, убеђен сам у то.
И који је то спољни утицај, из ког правца?
Из истог као и пре 20–30 година: од владајућих кругова Северноатлантске алијансе, почев од Вашингтона.
У протестима у Србији ви видите проамеричку, НАТО обојеност?
Ван сваке сумње. Дубоко сам у то убеђен. То се не дешава тек тако.
Али ми можемо да прочитамо у медијима, укључујући и оне из Србије, да иза протеста стоје „проруске снаге” и да их Kремљ мање или више прикривено подржава?
Па наравно, како нешто може да прође без Русије? То вам је позната тактика – држите лопова! То виче бандит који је управо опљачкао старицу.
Kоји је интерес Запада да подржава антивладине покрете у Србији?
Чули сте шта је ваш министар одбране говорио 23. марта на конференцији за медије о НАТО агресији? Верујем у искреност његових речи да нема опроштаја за НАТО агресију против Србије. Изјаве председника Србије су нешто другачије, али су и председник и министар људи истог политичког спектра. Могу ли такви погледи руководилаца Србије да задовоље вашингтонску и бриселско-натовску елиту?
У тренутку када мирни протести прерастају у насиље, која порука се тиме шаље?
С моје тачке гледишта, тај тренутак је изузетно важан. Ту је кључна промишљеност потеза, посебно власти као одговор на акције њених опонената. Сетите се маја 1989, када се током боравка Михаила Горбачова у Пекингу догодило насилно гушење антивладиних демонстрација на Тргу Тјенанмен. Две године касније, у мају 1991, био сам у Пекингу у саставу делегације на челу с маршалом Дмитријем Јазовим. Тадашњи лидер Kине Ђијанг Цемин, током билатералног сусрета, подсетио је на овај инцидент и рекао: „За нас је то била раскрсница, куда даље ићи. Оно што смо ми урадили тада на тргу било је чврсто, уз не мало жртава. Али, да то нисмо урадили, број жртава по целој Kини био би огроман. Ми смо то спречили.” Заиста, реакција власти на антивладине акције мора да буде промишљена, уравнотежена, имајући у виду будућност земље.
