Селектор ватерполо репрезентације Хрватске Ивица Туцак био је гост подкаста „Инкубатор“, где је открио и како је пред рат постао играч Црвене звезде коју је врло брзо напустио, те завршио са пушком на рамену у истом.
- Ја сам потписао уговор за Звезду пред рат, на позив тренера Николе Стаменића који ме је тренирао у репрезентацији Југославије. Тада је Звезда покушала, а касније је и успела да направи велик тим. Отишао сам на његов позив, са жељом да направим напредак у каријери, међутим, рат је то све прекинуо – рекао је Туцак и додао:
- Након годину дана, у мају те 1991. године, покупио сам се и из Београда се вратио у Шибеник. Био сам у Шибенику током лета, кратко отишао да играм у Швајцарској, вратио се и тад више није било избора сем узети пушку у руке и учествовати у рату. Ако ме питате, поносан сам и на једну и на другу епизоду. Звезда није била моја љубав, нити ја навијам за Звезду, али је то тад био искорак у мојој каријери. Било ми је дивно тада, била је то добра екипа и дивно сам се осећао у Београду. Али, понављам, чим су почеле те луде године раскинуо сам сјајан четворогодишњи уговор.
Истакао је Туцак да су сви ти играчи и даље његови пријатељи, али и да би исто поновио када би рат поново почео.
- Сви ти играчи су и дан данас моји пријатељи. Виктор Јеленић са којим сам играо тада у Звезди је председник Ватерполо савеза Србије, ми идемо заједно на вечере јер ми је он велики пријатељ – рекао је Туцак, а потом наставио:
- Оно што је битно… Ја сам живео у Шибенику, који је био под опсадом и бомбама. Идеш на тренинг у затворени базен, па си сутра у склоништу… Било је тешко трпети. Да се сутра опет деси тако нешто, ја бих опет узео пушку и бранио свој дом и свој град! Рекао сам, постоји разлика између нападања било кога и одбране нечег што је твоје. Нападати никад у животу, бранити увек.