Кристијан Каш је урадио нешто што ниједан од наших непријатеља није урадио. Затражио је опроштај од српског народа. Дошао је као окупатор 2000. године на Космет, а сада живи животом “обичног” Србина на Новом Београду. И неуморно се бори за српске интересе.
Био је очевидац најужаснијих албанских злочина на Косову, и то га је потпуно променило као човека. Решио је да се свим срцем посвети Србији, српском народу, али и правди у ширем смислу.
Са њим смо разговарали у његовом стану на Новом Београду. Војнички чист и уређен, у дневној соби се налази права библиотека. Сам поглед на полицу са књигама показује колико господину Кашу значе традиционалне и хришћанске вредности, за које се бори свим силама.
Када сте дошли у Србију, и колико дуго живите овде?
– Први пут сам дошао у Србију, на Космет, 12. јануара 2000. године као мајор норвешке војске. У то време, кад сам дошао у јужну покрајину, у потпуности сам био глобалиста. Имао сам поверење и у ЕУ, у НАТО и све те антидемократске организације. Преселио сам се у Србију 2004. године, а 2007. сам се вратио у Норвешку. Поново сам отишао у Норвешку 2015. године да се бавим политиком. И тамо сам почео да се осећам као риба на сувом. Схватио сам да је овде, у Србији, моја права кућа, овде је мој крај – Нови Београд.
Шта цените и волите код Срба, а шта сматрате да су негативне особине нашег народа, ако их има?
– Највише ми се свиђа душа вашег народа и то како се дружите. Пријатељи које сам стекао овде су пријатељи за живот, и ја заиста осећам да су Срби моји браћа и сестре. Ми у Норвешкој и уопште људи на Западу су изгубили традиционалне вредности. Ја верујем да Срби могу да спасу те хришћанске и традиционалне вредности које губе на значају у целој Европи. Наравно, и овде постоје многе ствари које могу да се поправе, али ви имате шансу за праву победу. Многи Срби сматрају да су запали у кризу, и некима је тешко да обезбеде себи егзистенцију. Али, са друге стране, ја сматрам да ће цела ЕУ и економски систем на ком се базира Запад да пропадне врло брзо. И онда ће се показати да су Срби много боље спремни за тешка времена него Западњаци.
Шта ваши пријатељи и родбина мисле о вашој љубави према Србима?
– Моје бивше колеге, војници и официри, разумеју моју љубав за вашу земљу и народ у потпуности. Неки пријатељи који су у војној обавештајној служби ме прате. Тешко је то, знате, људи то не смеју да покажу у јавности, зато што ће довести своју каријеру у опасност. Морате да схватите да је Норвешка најлојалнија НАТО земља у свету. Ми смо земља чланица од самог настанка алијансе, и учествовали смо у агресији на вашу земљу 1999. године. Норвешка амбасада у Београду ради напорно сваки дан да Србија постане део НАТО-а и Европске уније, што је посебно занимљиво зато што смо ми два пута на референдуму одбили да уђемо у ЕУ. Ја се надам да се то неће десити, и да ће Срби успети да одбране своју националну демократију. Немојте да дозволите да за вас доносе одлуке неке бирократе у Бриселу. Срби можда мисле да је пун стомак важнији, али ако немате слободу онда немате ништа. Зато радим и трудим се у свим својим могућностима како бих помогао Србима да схвате анти-демократску природу НАТО пакта, ЕУ и свих других глобалистичких организација.
Какво је расположење обичних људи у Норвешкој према Србима, да ли знају довољно о нашој скоријој историји?
– Обични Норвежани само гледају свој интерес, као између осталог и сви други народи. Преплављени су ријалити програмима, имају добар стандард и не размишљају о Балкану и о светској политици уопште. Ми немамо политичку дебату у Норвешкој, и обичан народ тамо се слаже да је НАТО потребан, али су против ЕУ. О Србима немају неко јако мишљење, али полако почињу да схватају српско становиште када им се објасни шта је све НАТО радио против Србије.
Чиме сте се бавили пре доласка у Србију, да ли сте тада знали нешто о нашој земљи?
– Увек сам имао интересовање за светску политику и за геополитику. Од 1994. до 1997. године сам студирао новинарство у Америци, и у фокусу мог интересовања је био Блиски исток, Израел и арапски свет. Нисам много размишљао о Балкану и свему што се у то време дешавало овде. Тада нисам у великој мери био свестан рата у Босни и акције “Олуја”, али данас знам много више од обичних људи о страдању Срба у Босни и Хрватској. А о Косову знам толико да могу да уђем у дебату са било киме.
Поменули сте да се нисте много интересовали за Србију пре доласка овде, али и да сте били острашћени глобалиста. Да ли то сведочи о успеху пропаганде на Западу?
– На неки начин да, на неки начин не. Пре мог доласка знао сам неке основне ствари о Балкану, на пример био сам свестан колико је моћна албанска мафија, и знао сам за њихову разгранату мрежу трговине дрогом. Нисам толико био негативно настројен против Срба, колико сам се носио мишљу да ми са Запада можемо да научимо вас “балканске варваре” о слободи говора, људским правима демократији… Али ако ви осуђујући упрете прстом у некога, на вас ће бити упрта три прста.
Како сте ступили у Кфор?
– Цела прича почиње мојим учествовањем на великим НАТО вежбама, “Борбени Грифон” (“Баттле Гриффин”) у фебруару и марту 1999. године. Био сам послужилац на минобацачу, али и поред тога што нисам имао појма шта је минобацач позван сам на вежбу… Надређени су прегледали моје папире и документа, видели су да сам новинар и да сам радио у Асошиејтед пресу, и тада су одлучили да ја радим у новинарској служби на тој вежби. То је било само неколико недеља пре почетка агресије на вашу земљу. На дан почетка НАТО бомбардовања сам још увек био у АП као новинар. Када сам чуо за почетак акције био сам изузетно узбуђен, желео сам да покажемо свету какво оружје имамо, савремену технологију и како су прецизни наши напади. Ја сам тада био убеђен да имамо сјајне бомбе које убијају само лоше људе. После тога сам послат у међународни штаб за новинаре при Кфору. Аплицирао сам за посао тамо, и дошао сам на Космет у јануару 2000. године.
Каква су ваша искуства по доласку на Косово, какав је био први утисак?
– Када смо стигли на Косово били смо краљеви. Албанци су нас обожавали, и ја сам имао одличан живот тамо. Носио сам униформу и пиштољ, имао сам добру храну, и што се мене тиче није могло бити боље. Али, да сам тада знао оно што знам данас, никада не бих био тамо. Са друге стране, на неки начин сам срећан што сам био тамо. Знам шта се стварно дешавало и то ми је дало праву слику свега. Да нисам био на Косову тада, не бих био ни овде сада. Не бих научио језик ни упознао све дивне људе које познајем.
Како и када је дошло до те велике промене у вама?
– Датум је био 16. фебруар 2005. године. Дан је почео сасвим нормално, ја сам био у селу Мердаре са својом јединицом. У једном тренутку смо добили позив да се десио велики терористички напад на Србе. Албански терориста Фљорим Ејупи је у заседи чекао са својом екипом наилазак аутобуса Ниш експреса. Возачи аутобуса су у тренутку експлозије чекали да их спроведу возила шведског Кфора. У експлозији је погинуло 12 људи. Возач, кондуктер, мали Данило од 2 године, и многи други… Дошао сам на место злочина после сат и по времена. Ни дан данас не могу да заборавим мирис спржених тела и гуме. Све то ме је натерало на размишљање. Питао сам сам себе: “Шта је бре ово?”. Касније сам открио и дао доказе за чињеницу да Фљорим Ејупи није био само обичан албански терориста. Он је радио директно за Американце, и од јуна 1999. до маја 2001. године Ејупи је био део екипе коју је обучавала управо ЦИА. Ја сам и даље у контакту са шефом истраживачем УНМИКА, Канађанином Џоом Мекалистером, који је бесан на Американце зато што су уништили његову истрагу. Ејупи је побегао у Бондстил у жутом затворском дресу, а данас се зна да је он био терориста УЧПБ (Ослободилачка војска Прешева, Бујановца и Медвеђе – ОВПБМ). Терористи су настојали да дестабилизују тадашњу СРЈ из демилитаризоване зоне коју смо ми успоставили, а у коју нису смели да уђу ни полиција ни Војска Југославије.
Шта се десило после тог језивог искуства, како је даље текла ваша промена?
– После свега тога је почео рат у Ираку. Слушао сам Колина Пауела у СБ УН када је причао о Садамовом оружју за масовно уништење и веровао сам му. Али после инвазије нису пронашли никакво оружје у Ираку, и тада сам почео да сумњам у све што причају. После 11 септембра почела је промена целе парадигме. Ко је извршио напад на Куле близнакиње и зашто? Не верујем уопште да су деветнаест “терориста” сами могли то да изведу. Па онда имамо и питање Зграде 7, Саудијце који су добили визе у конзулату… Све то ме води до закључка да је војно-индустријски комплекс захтевао још ратова. Једноставно, Хладни рат се завршио и постојала је могућност да остану без новца. Колико трилиона долара смо дали за безбедност и одбрану после 11. септембра. И то само зато да би војно-индустријски комплекс имао изговоре да изазива нове ратове. Ја сам бивши НАТО ратни хушкач, а сада сам постао ратник Србије. Моје буђење и схватање о свему томе није дошло до 2011. године. Тада сам почео да размишљам ко је био иза кулиса. Те године сам у Београду радио причу о сестрама Масловарић из Истока на Космету. Оне су аплицирале за азил у Норвешкој, али су одбијене. Када сам дошао кући после разговора са сестрама, плакао сам као киша два дана. Неки би рекли је да је то била реакција попут пост-трауматског стресног синдрома, али ја мислим да није. Искрено верујем да је Христ дошао до мене и рекао: “Сада је време за тебе”. После тог искуства сам јавно, на програму РТС-а затражио опроштај од српског народа, и то ћу наставити да радим до краја живота. Сада сам дошао у нову фазу, и ово видим као свој нови почетак. Охрабрење.цом. Свакодневно добијам охрабрење од Срба, и када ми се захвале за то што радим ја осећам да све има неку сврху. Први циљ мог рада је да охрабрим Србе да искрено верују у Исуса Христа који је разапет и који је васкрсао. Други циљ мог деловања и охрабривања Срба је политички. Хоћу да охрабрим Србе да не иду у НАТО и ЕУ, већ да морају да чувају Косово и Метохију. Србија има све могућности за економски развој, на пример ССП за економске везе са ЕУ. Али ја мислим да не треба да прихватате погубне европске вредности, које су у супротности са традиционалним. Требате бити отворени ка свету, али немојте да прихватате антидемократски систем. Тежите ка томе да будете мост између Запада и Русије, и да имате отворене везе са Кином. И још једна ствар којој тежим у свом раду је пословно охрабрење. Хоћу да охрабрим Србе да имају више поверења у своје, домаће производе и у сопствене могућности. Морате сами да стварате своју будућност!
Како видите будућност такозване државе Косово, на који начин треба наставити борбу за јужну покрајину?
– Ја сам већ у једном интервјуу апеловао на Вучића да ме пошаље као амбасадора у Норвешку, и да на тај начин покренемо дебату тамо. Да појачамо причу о повлачењу признања независности Косова. Али постоје и друге могућности. Вероватно ће бити криза нове владе у Италији и постоји шанса да Салвини буде премијер Италије. То би било сјајно, поготово што расте могућност да он повуче признање тзв. Косова. Морамо да се надамо. Трамп ме је разочарао, поготово зато што је наставио рат у Авганистану и Сирији, али ћемо видети шта ће да се деси ако добије други мандат. Ја бих волео да он затвори Бондстил, повуче војску са Косова и постави исте те трупе да бране границу са Мексиком. Нека брину за своју безбедност. Без расправе, Косово је данас област која је потпуно дисфункционална. Људи тамо су очајни, и они се боре да направе неки свој национални идентитет. Али ако нека европска земља реши да направи први корак и повуче признање Косова, тада Србија има нове карте на столу. Желим да охрабрим Вучића да им не преда ни један квадратни центиметар Косова, и да настави са садашњом политиком. Нема потребе да жури, улазак у ЕУ не треба да се плаћа Косовом, и борба ће бити тешка. Друга ствар коју морам да поменем су заиста невероватне таксе од сто одсто на српску робу које су увели Албанци. Мислим да су тим потезом они сами себи пуцали у ноге. Али могуће је победити и наоко ситним потезима. На пример, ја да сам политичар први корак који би предузео је укидање роминга на Косову. Срби који живе у енклавама, на пример у Штрпцу и у Грачаници немају слободу да зову своје пријатеље и родбину у остатку Србије. Ако би политичари то укинули, то би био одличан први корак.
Ви се такође бескомпромисно борите за истину о осиромашеном уранијуму. Да ли постоје неки конкретни потези на том пољу?
– Адвокат Срђан Алексић је прикупио податке о готово пет стотина људи који су умрли од рака. Волео бих да се спроведе неко међународно истраживање и да се после покрене тужба против Запада због тога, али потребне су нам финансије и политичка позадина. За сада је то приватна тужба, а нама треба цела Влада Републике Србије да нас подржи.
Сада да пређемо на мало глобалније теме. Шта мислите о мигрантској кризи у Европи?
– Ја имам доста наивних пријатеља овде у Србији који из хришћанских побуда желе да помогну мигрантима, и ја то заиста не разумем. Доста миграната је прелазило преко Србије, и моји пријатељи су помагали једном Авганистанцу који се наводно звао Абу Мурад. Он је рекао српској полицији да је рођен 1997. године, а моји пријатељи одавде су му помогли да настави свој пут даље преко Хрватске. После је дошао на север Норвешке преко Русије, и тамо је аплицирао за политички азил. Прошлог јула он је отишао у једну продавницу, где је норвешком дечаку од 17 година малтене одсекао главу. Секао га је од ува до ува. Рана је била дугачка 17 цм, а дубока 5 цм. Он је знао да је изузетно лако да вас норвешки суд прогласи лудим, и да на основу тога добијете мању казну. И наравно, наш драги норвешки суд га је сместио у једну одличну менталну установу, где има сјајне услове. Што се тиче миграција ја се сто одсто слажем са Орбаном и Салвинијем, који бране хришћанску Европу. Постоји прича у Библији о добром Самарићанину, који помаже рањеном човеку ког је нашао у јарку. Али кључ те приче је да га он није одвео у своју земљу, Самарију, већ је отишао са њим у Јудеју и тамо је платио за болницу и смештај. Није решење да правимо нову муслиманску културу у Европи која ће уништавати традиционалну домаћу културу. То је један од главних разлога зашто сам овде. Ми у западној Европи смо изгубили нашу култуту и идентитет, а ви Срби то још увек имате. Не знам да ли смо већ прешли Рубикон, и да ли су неке европске земље већ прешле тачку без повратка. Шведска на пример, је потпуно изгубила национални идентитет, у Француској је малтене грађански рат… Западна Европа је у великим проблемима. Боре се људи да се сви пробудимо, постоје и национални лидери, али је можда ипак за мене најсигурније да будем овде у Србији.
Шта мислите о Русији и Путину?
– Путин никада није био иницијатор агресија као НАТО. Запад је Русији увео санкције после Крима, и стално оптужује Путина, али оно што смо ми урадили на Космету је много, много горе. Док смо ми политику спроводили силом, на Криму је одржан референдум и народ је направио јасан избор. За све што Русија данас ради – морам да кажем: “Свака част Владимире Путину!” Јасно се види да санкције против Русије нису успеле. Они праве своју економију, и ситуација је тамо много, много боља. Више им не требају француски сиреви и шампањац, сами праве све производе. То је другачији економски систем, и Руси су стварно научили много из кризе 2008. године – неће више да се задужују. Њихова економија је све јача и јача, и ја се надам да и Србија може да се више ослони на Русију, поготово као на трговачког партнера. Већ сам рекао, морате да тежите да будете мост између Европске уније и Истока. Међутим и у Русији има проблема, од којих је вероватно највећи број абортуса, слично као и у Србији. Између 100.000 и 150.000 деце буде убијено, и то је велика срамота. Са друге стране примећујем да и Срби и Руси све више траже Бога и враћају се вери, и то је добра вест. Снажно верујем да ће однос између Срба и Руса бити јачи. Американци се стално жале и оптужују Русе да су им се мешали у изборе, али ја морам да питам, па колико су се пута Западњаци мешали у ствари других дражва. Американци имају своје организације попут “Натионал ендоwмент фор демоцрацy” преко којих су управо и вршили такве ствари. Са друге стране, Руси се не мешају толико у међународне послове. Недавно, када је Путин дошао у Београд, ја сам приредио добродошлицу за њега, и искрено се надам да ћу га једном упознати. Да сам на његовом месту такође бих Србији дао С-400. Њихово оружје је међу најјачим на свету, и да је Србија имала С-300 крајем деведесетих бомбардовање се не би ни догодило.
Цела Србија је видела неправду која вам је причињена недавно у Загребу, али и ваш паметан и оштар одговор. Шта се тачно десило на Максимиру?
– Мени су Хрвати забранили улазак на утакмицу на Максимиру. Хрватски лист Индекс је правио причу о мени пре утакмице, у јулу, где су писали о мојим ставовима по питању Јасеновца и Олује, због чега је накнадно било доста претњи против мене. Крајем августа сам решио да идем на утакмицу Динамо Загреб-Розенборг, да подржим мој норвешки тим. Аутобусом сам стигао у Загреб на дан утакмице, 21. августа. Обавестио сам полицију и мој клуб да стижем у 13 часова. Хрватска полиција наравно није дошла да ме заштити, и ја сам остао потпуно сам у Загребу. Потом сам отишао до редакције Индекса, и тражио сам да причам са спортским новинарима. Од њих сам захтевао да ми кажу где су најопаснији и најјачи навијачи, и речено ми је да су најопаснији хулигани на Максимиру. Отишао сам тамо у њихов кафић, да би им показао да их се не плашим, али и да немам лоше намере. И није било никаквог проблема. Прави проблем је настао са хрватском полицијом и самим клубом Динамо Загреб. Они су буквално наставили политичку одлуку да ми забране улазак на стадион. Било је само 12 норвешких навијача, који су присуствовали утакмици, а ја сам остао сам да лутам Загребом, иако ми је глава малтене била уцењена. Због тога сам се и обратио УЕФА, и они морају да објасне НК Динамо Загреб и хрватској полицији да није добро да се тако мешају спорт и политика. Испред стадиона сам направио лајв видео, у коме сам рекао да је Хрватска у суштини усташка земља. Наравно, нисам то објавио одмах, већ по повратку у Београд, ја ипак волим свој живот. Друга ствар је Јасеновац, видите шта су они радили у Другом светском рату. Њима су сада те усташе јунаци.
