Роланд Бартецко је служио у Бундесверу, а онда се борио на страни Хрвата у Босни и касније за УЧК.
На Косову је робијао због бомбашког напада на српску делегацију. За Дојче веле говори о својој књизи „Мирис рата“.
Да бих могао да се назовем војником, тако сам тада мислио, морао сам да се борим. Иначе сам исто тако могао да се придружим пејнтбол клубу.
Тек тако? Као и пре две године, када смо се срели у Приштини, Бартецко у својој књизи описује да је у југословенску кланицу отишао напросто јер је војник. А војници се боре.
Књига „Мирис рата – поуке из борбе“ прво је објављена на енглеском и албанском, сада се појавило немачко издање, за коју седмицу ће бити доступна и на хрватском. У тој краткој исповести Бартецко описује живот борца на балканским ратиштима и како се тамо уопште нашао.
Одлучио сам да се борим код Хрвата, али сам једнако могао да замислим да се пријавим у босанску војску. Било ми је свеједно која ће од две армије на крају бити. Али нисам хтео да идем код Срба – зар они нису били лоши момци?
Бартецко још увек живи на Косову. Рођен је 1970. у Вирселену на крајњем западу Немачке и већ се као тинејџер пријавио у Бундесвер. Његово објашњење за напуштање немачке армије – шта ће у војсци која се не бори те личи на пејнтбол клуб? – оставља простора за сумњу.
Како смо већ писали, одговори немачке Савезне владе на упит посланика Левице из 2001. године откривају да је „Р.Б.“ отпуштен из Бундесвера на основу члана 55 (5) Закона о војницима. На основу тог члана из војске бивају најурени само они који „повреде своје службене обавезе“ или ако би њихов останак у служби „озбиљно угрозио војни ред или углед Бундесвера“.
Исти документ је открио да немачка Влада има сазнања о стотинак немачких добровољаца који су се борили на хрватској страни – углавном десничарски екстремисти. Нациста? Никако, каже Бартецко, њих се гади.
„Код мене се напросто радило о потрази за авантуром. Други су можда имали проблеме – са полицијом, женом, породицом… Било је и туриста који су мислили да је кул да проведу једну седмицу на фронту.“
Увек је проблем, прича он, са накнадном памећу објашњавати разлоге.
„Ту човек зна да постане неискрен, прича да се само борио за слободу Хрватске или Косова. То је наравно будалаштина“, каже Бартецко о томе како је завршио у Хрватском вијећу обране (ХВО) и касније Ослободилачкој војсци Косова (УЧК).
Као из „Побеснелог Макса“
Њега као да неки враг тера да описује како је то било, од пакла Мостара до Вучитрна. Али без великих геополитичких закључака или моралисања – Бартецко напросто хоће да опише свакодневицу борца. То већ годинама ради на порталу Qуора где неке његове објаве достигну и милионску публику. Као и сада у књизи, описује како у рату прати зубе и дупе кад нема довољно воде, зашто су цигарете згодно средство плаћања и како се постављају смртоносне заседе. Или како изаћи на крај са страховима, како не полудети.
Следећег јутра сам се лагано будио, нико није пуцао, сунце је споља сијало у подрум и помислио сам: „Како лепо јутро!“ Полако ми је у свест допрло где се заправо налазим и следећа мисао је била: „Срање!“ (…) Пред борбу: Можеш само одређени број пута да очистиш оружје, а желудац можеш исповраћати само једном.
Пише рецимо о напетости која влада када иза окуке брунда нешто што звучи као српски тенк. Једном је на Косову тако јако брундало да је мислио да то не може бити Т-55 него опаснији М-84. Иза кривине је међутим изашао „оклопни“ трактор, на који су напросто зашвајсоване челичне плоче. Као у „Побеснелом Максу“, пише Бартецко.
Постао је специјалиста за експлозив. Технички проста ствар, али треба знати где се клопка поставља. Једном су од мине коју је његова јединица поставила страдали албански цивили. Није био потресен. „Када би се нешто слично десило данас, вероватно бих другачије реаговао“, каже. „Рат отупљује осећања. Не само код војника већ и код цивила. Човек се брзо на све навикне.“
Рат није тако узвишен
Биће разочаран читалац који очекује документарну књигу. Код Бартецка је све „једног дана“, у „једном граду“ са „једним саборцем“. Књижица је више зборник анегдотских епизода и савета, где се Бартецко указује као хибрид герилског тактичара, аматерског психолога и мотивационог говорника. „Толико се глупости прича (о рату). Књигу сам осмислио како би се супротставила турбопатриотској митологизацији.“
Иду му на живце касте ветерана у Хрватској и на Косову који би да канонизују рат. Да га представе као светињу где је сваки војник све време мислио на узвишени циљ. И онда се појављује Бартецко који прича о томе да су многи његови ратни другови зарадили психичке трауме које су табу. Или да су многе дане на фронту провели онесвешћени од алкохола. „Као војници нисмо баш сваког дана мислили на ослобађање земље. То није војничка свакодневица“, каже он. И то му је важно.
Нажалост у „Мирису рата“ Бартецко прећуткује штошта где би његово сведочанство из прве или друге руке могло бити драгоцено. Док ту и тамо помиње грозоморне српске злочине, паљење албанских села и терор над цивилима (опет не документаристички), од хрватских или албанских злочина у књизи нема ни трага. „Нисам видео злочине, што не значи да их није било“, каже он.
„Странцима на ратишту се не причају такве ствари.“
Пре две године је за ДW испричао да у глави има бројку колико је људи убио. Каже, било је размене ватре са неколико метара раздаљине. Али ту бројку из главе и даље не жели да каже, то му је неукусно. „Уосталом нисам проверавао да ли су стварно мртви. То могу да знам само код својих људи које смо сахранили.“
Књига се завршава у јуну 1999, са крајем бомбардовања НАТО. Опет штета, јер непуне две године касније ће Бартецков живот попримити судбоносни заокрет – постаће познат, о њему ће велики чланак написати и Шпигел.
Била је среда, 18. април 2001. Око 14:55 је у приземљу напуштене куће у центру Приштине детонирана бомба – баш када је пролазио аутомобил са службеницима Пасошког одељења Југословенског комитета за сарадњу са Унмиком. Пуковник МУП Александар Петровић је убијен, четворо људи у колима повређено.
Недуго потом је Роланд Бартецко ухапшен.
Прво је због убиства, покушаја убиства и тероризма осуђен на 23 године затвора пред Међународним окружним судом у Приштини, уз учешће и немачких судија, према југословенском закону. Казна је смањена на 20 година, а од 2015. је Бартецко на условној слободи. Ни на суђењу ни у интервјуима није признао злочин. Тврди да је све завера Унмника против њега, заслужног герилца УЧК.
Други живот у Приштини
Време у неколико косовских затвора је Бартецко пак искористио да дипломира право. Његова супруга, косовска Албанка, имала је стрпљења да га чека. Зато је данас још у Приштини, перфектно говори албански, гостује на телевизијама, ради као правник у једној продукцијској кући која прави телевизијске серије. Добро му је за сада тамо, каже, косовско пиво није лоше.
Нервирају га сви који су из униформе ускочили у фотеље и, ено их, и данас господаре Косовом. Тамо им није место, каже. „Покушали су да уновче своју славу. То им изгледа није било довољно, хтели су више. И тако су ушли у политику.“
Бартецку су трагикомични и сви ти спискови „ратних ветерана“ УЧК. Њихов број је превалио 40.000 иако се и на суђењима у Хагу говорило о пар хиљада бораца. „Не верујем ни да нас је било 5.000. Где су сви ти остали били? То је све изборна кампања. Људи који нису били у рату региструју се као ветерани, добијају малу пензију, а заузврат морају да изаберу исправну партију.“
После југословенске кланице никла је генерација такозваних паса рата, људи који осим оружја ништа више не знају и ништа више неће, на бојиштима широм света ратују за новац. Чује се повремено о Хрватима у Легији странаца, Србима у Донбасу, Албанцима и Бошњацима у Исламској држави. Док његови некадашњи саборци и непријатељи још увек негде пуцају, Бартецко, човек који је као младић појурио далеко од куће да би пуцао, мирно живи у Приштини.
Да није то помало као у пејнтбол клубу? Да ли га је, од када је изашао из затвора, стомак вукао негде да још једном буде у рову? „Не, престар сам ја за то. То поглавље је затворено.“
