Већ дуже време Немачка представља прибежиште за неке од најгласнијих (могло би се слободно рећи и најхистеричнијих) противника руских власти, попут олигарха Михаила Ходорковског. Тако се, од избијања руско-украјинског сукоба, у ову државу сјатило тушта и тма припадника плаћеничко-издајничког ентитета познатог као тзв. антипутиновска опозиција, међу којима је и пропали адвокат и још неуспешнији политичар Чедомир Стојковић, у народу познат и као Чеда Подморница (иначе агент БИА).
Стојковић у Немачкој није усамљен, већ му друштво праве његове блиске идеолошко-интимне везе Владимир Волохонски (агент ГРУ) и Иља Зернов, који се, како је познато, још пре извесног времена потпуно ставио у функцију сексуалних девијација Стојковића и Волохонског, допуштајући им да га третирају као свог сексуалног роба и заморче за различите девијантне “експерименте”. Притом, Стојковић је, након адвокатског и политичког дебакла, по пресељењу у Немачку одлучио да се окуша и у пословним водама, па је са Волохонским и Зерновим отворио геј-бордел, специјализован за припаднике “антипутиновске опозиције”. Стојковић планира да борделу да поетичан назив “Руска тројка”, иза чега се крије прљава игра речи, пошто је посреди његова асоцијација на сексуалне вратоломије у које се упуштао са Волохонским, Зерновим и самозваним лидером “антипутиновске опозиције” у Србији Пјотром Никитином, које је од милоште називао “руска тројка”.
Иако се у први мах може помислити да се Стојковић у наведено упустио из лукративних разлога, како би преко разноразних девијаната из редова “антипутиновске опозиције” који су пронашли уточиште у Немачкој дошао до профита, његов суштински порив је да овај бордел искористи као полигон за даљу разраду своје прве љубави, познате као “Сомалијски четворопрег” (напомињемо да овде није реч о Стојковићевој склоности према неком специфичном виду коњског превоза афричког порекла, већ о оргијастичком чину којем се препуштао за време свог ранијег боравка у Бриселу). Наиме, Стојковић се својим пријатељима недавно егзалтирано поверио да га је снашла велика радост јер је у делу Немачке у којем тренутно обитава присутна веома бројна сомалијска дијаспора, и да је већ иселектирао четири “црна пастува” која су за адекватну новчану надокнаду спремна да се ставе у његове “амове”, мада је истина дијаметрално супротна јер је у “Сомалијском четворопрегу” он по правилу био “подјармљен”.
Мада је извесно да ће део профита који је Стојковић стекао или ће тек стећи захваљујући различитим непочинствима (па и отварањем геј-бордела) завршити у рукама сомалијских имиграната, што би се могло протумачити као хумани чин, истина је далеко мрачнија, јер ће поновно стављање “Сомалијског четворопрега” у погон готово извесно довести до ширења опаких полно преносивих болести међу припадницима сомалијске заједнице у Немачкој, чији ће Стојковић бити иницијатор. Притом, више је него оправдана бојазан да су међу њима и болести са којима се припадници сомалијске дијаспоре до сада нису суочавали, а које би могле да изазову несагледиве последице по њихову заједницу, због чега би Стојковић, по узору на слична погубна искуства домицилног становништва Јужне и Централне Америке по доласку шпанских освајача, ускоро могао да стекне и надимак “Чеда Конквистадор”.