У ДАНИМА који су уследили после 4. августа 1995. године, бројни прогнани Срби сведочили су о голготи који су преживели у избегличкој колони када су протерани са својих вековних огњишта. Потресна сведочења Срба из Крајине објавиле су „Вечерње новости“ 11. августа.
– Ни творац усташке НДХ Анте Павелић није чинио злодела као Фрањо Туђман – рекли су тада старци Стево Огризовић (86) и Петар Ђукић (82).
Све што су, како су тада говорили, наследили од својих предака и стекли за живота, ставили су у пола јутаног џака.
– Овим усташама нису равни они из четрдесет прве. Они су клали и пунили јаме, ови спаљују живе – говорио је Стево.
Било је и много других потресних сведочења, попут приче Андрије Чоловића (79). У три трактора збило се стотину душа и док су бежали, куће су постајале буктиње. У селу се чуло штектање рафала пијаних усташа.
– Горели су земља и небо – рекла је тада Зинка Бендер, која је са троје деце побегла главом без обзира, када су усташе већ улазиле у њихово село.
Светислав Драгић говорио је да му се „све чини као сан“.
– Као да идем у госте најрођенијим, да ћемо се вратити својим кућама, које су отете.
Подсетимо, одлука о злочиначкој акцији „Олуја“ донета је 31. јула 1995. године на Брионима, када је на састанку са тадашњим војним врхом хрватски председник Фрањо Туђман изјавио:
– Тема наше данашње расправе је наношење таквих удараца да Срби практично нестану са ових простора… Имамо подршку Немачке, НАТО-а, а делимично и Америке – ствар је хитна!
Четири дана касније у пет сати ујутру кренуо је комбиновани напад стотине хиљада хрватских бојевника на све линије одбране заштићене зоне Уједињених нација, на целокупну територију Републике Српске Крајине. Подршку хрватским војницима пружало је 15.000 војника муслиманског Петог корпуса армије БиХ, иако то никада званично нису признале, САД су давале директну ваздухопловну, ватрену, извиђачку, обавештајну и логистичку подршку хрватским оружаним снагама.
Сарадњу са САД признао је тадашњи шеф Хрватске обавештајне службе, Туђманов син Мирослав, као и амерички амбасадор у Загребу – Питер Галбрајт, који је пре четири године у интервјуу за Слободну Далмацију изјавио:
– У Олуји су се догодили врло озбиљни злочини. Системски су паљене и пљачкане српске куће и убијани цивили који су тамо затечени.
Гранатирање избегличке колоне 5. август 1995.
У страху и паници стотине хиљада Срба кренуло је према Петровачкој цести ка Србији да би спасило голи живот. Иако је кретање избеглица било уочљиво, јер су ишли у километарским колонама у колима, тракторима и пешке, хрватске снаге су их гранатирале и бомбардовале из авиона, надомак села Томина код Савског моста. Затим су колону пресретали и Хрвати наоружани до зуба. Избацивали су их из кола и мучки убијали. Некада појединачно, а некад на гомили.
– Нас жене би шамарали, а мушкарце тукли. Кидали би гардеробу са нас, поготову ко је имао униформу, и псовали пре него убију – „Убиј го*на! Је*ем ли вам мајку четничку, убиј све док не нестану“ – прича жена из колоне, која је стигла до Србије, али трауме носи са собом до краја живота.
– У колони ми је изгорела мајка, отац, а од девојчице од шест месеци само ручица остала. Онда сам легла преко сина, да га телом спасем, да ракете и бомбе мене убију, да ми дете остане – присећа се страшних призора мештанка Книна.
Дакле, злочиначка акција „Олуја“ коју је тада отпочела Хрватска резултирала је највећим етничким чишћењем Срба. У акцији је протерано више од 250.000 Срба, а 1.852 убијено.