Добро, играо је у Манчестеру. Добро, био је капитен код Сер Алекса. Добро, звали су га Стена. Добро, јесте светска легенда.
Поставимо одмах, да не дужимо са непотребним уводима, ствари овако: и Маца Дискреција је (у најмању руку) регионално позната, врхунска је у свом послу (тако да би јој сваки селектор ставио капитенску траку), веома је разгибана (потврђују видео снимци) и у одличној је је физичкој форми (захтева посао) – наизглед, има све предуслове да буде професор фискултуре или координатор наставе тог предмета, па је ипак нећемо видети за катедром ДИФ-а, зар не?
Нико не спори бриљантну клупску каријеру Немање Видића, баш као што нико не би смео спорити ни то да је гурао главу тамо где други не смеју ногу, не значи да га на граници ваља сачекати на коленима, уз пољубац у крампон и са позлаћеним кључевима ФСС-а, где ће се ето, он спасилац појавити и већ сутра, најкасније прекосутра, можемо очекивати трофеј намењен победнику Мондијала у трофејној витрини савеза.
Ако, дакле, ипак прихватимо да није довољно бити Видић да би вам гланцали фотељу, онда би исти тај Видић морао кандидовати и неки програм. Тај програм, дабоме, морао би искључивати чаробни штапић и концепт „све ћу ја решити преко ноћи“, чак и ако се узме у обзир да је добри чаробњак Мерлин настао и живео близу места где је он провео целу каријеру, премда сумњамо да су друговали по пабовима. Такође, „све ћу ја решити преко ноћи“ је концепт који мора открити и шта се то треба решити и шта то не ваља преко дана.
На крају крајева, ко је детаљно анализирао Видићеве изјаве и иступе, могао је доћи до једног веома једноставног закључка: није јасно шта то није добро, шта то Кокеза не ради како треба, шта би могао боље, које су конкретне замерке. То, изгледа уопште није ни битно. Битно је да Кокеза оде и Видић дође. И то је читава суштина.
Да ли је?
Једна од мана ФСС-а је што су се многе ствари које су се дешавале, а за које смо ми из новинарских кругова некако дешавале, чувале у мраку ради „мира у кући“.
Велика легенда, покојни Илија Петковић, својевремено ми је уз чашицу рекао: „Знаш, није само био проблем што сам звао сина… Сви идемо бусом, а Немања Видић касни 40 минута, јер иде приватно на масажу и путује сам. Шта да радим, да га отерам, па да ме разапну? Да данас причам јавно о томе, па да буде да се вадим?“
Данас тај Видић покушава да „масира“ умове и срца свих заљубљеника у фудбал. Само, ако је масер нестручан или, рецимо, злонамеран, може се десити да после третмана морају уследити седативи, лекарска интервенција и инекције. А, шта ако усред акције, његове спасилачке руке закључе да им је боље на другом месту и да мало сачекамо, као што су „вољена“ Србија, „драги“ ФСС и „колеге“ чекале Виду код Петковића?
Не знамо дакле, од чега нас спашава. Не знамо како нас спашава. Немамо ниједан разлог да верујемо у то спасење. Али нас редовно убеђују да је баш он Спасилац. Хвала, Видићу, али не хвала.
Томо Ловрековић
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама: