Председник Барак Обама није био велики англофил. Као младић имао је ту несрећу да присуствује журкама за мушкарце (оно што ви Американци зовете момачко вече), тако да нас је видео у најгорем издању. Као син Кенијца, Обама је наступао као антиколонијалиста, увек сумњичав према енглеској ароганцији. Узнемирио је многе кад је на почетку свог председниковања из Овалног кабинета уклонио бисту Винстона Черчила. Није познато колико је Обама био директно укључен у доношење такве одлуке, али то је било довољно да повреди осетљива осећања Британаца.
Обама је још једном изнервирао британске патриоте, и то на крају свог мандата, мешањем у референдум о ЕУ: Британија ће се наћи, како је рекао, „на крају реда“ за све трговинске договоре уколико изгласамо „Брегзит“, тј. изаберемо излазак из Европске уније. Упркос томе Обама је одржавао врло срдачне односе са британском владом – он и наш бивши премијер Дејвид Камерон увек су се слагали. Обама се укључио у катастрофалну интервенцију у Либији зато што га је навукао Камерон. Можда је инстиктивно Обама био англофоб, али његова администрација никада није дозволила да се то покаже.
НОВИ ТАЧЕР И РЕГАН
Доналд Трамп делује сасвим супротно. Дана 20. јануара, неколико сати након Трампове инаугурације, Черчилова биста, сада већ симбол здравља „Специјалних односа“, поново се нашла у Овалном кабинету, наводно на предлог Најџела Фаража, главног брегзитовца који је водио кампању за Трампа 2016. године. То је изазвало узбуђење међу британским националистима да је Трамп англофил. Његова мајка је била Шкотланђанка и монархиста! На партији голфа на његовом имању у Турнберију, дан након Брегзита, Трамп нам је причао како је она волела „те церемоније и ту лепоту, јер нико у томе није добар као Енглези.“
Такође је показао велики ентузијазам око Брегзита, који је, према његовом мишљењу, био велика историјска прекретница. Баш као што је и његов избор ударац маљем посред глобалистичких елита. Супротно Обами, Трамп је обећао да ће брегзитовска Британија бити „прва у реду“. У Трамповим очима је деловало да је ЕУ само кишобран за немачку производњу, а Британија је била „довољно паметна да изађе“. Трамп је обећао да ће се нови „прелепи“ америчко-британски договор с лакоћом постићи и готово одмах започети.
У почетку је деловало да у башти специјалних односа све цвета. Наша премијерка, Тереза Меј, била је један од првих страних државника који су посетили Трампа, и још га је позвала у Британију. Њих двоје су се накратко држали за руке испред Беле куће. Популистички националисти су Мејову поредили са Тачеровом, а Трампа са Реганом. Њени брегзитовски саветници, Борис Џонсон и Лијам Фок, почели су да раде тесно са америчком владом око постизања тог „прелепог“ трговинског договора.
Проблем је, међутим, био у томе, што су огроман број Британаца, баш као и огроман број Американаца, Доналда Трампа сматрали толико одбојним да нису могли да прихвате идеју њега као лидера слободног света. Мејова је на крају добила надимак „Тереза помиритељка“ због тога што је покушавала да му се додвори. Опирање Трамповој посети је на крају довело до окупљања британске левице и начин да се брегзитовацима гурне прст у око. Више од два милиона људи су потписали петицију тражећи да се Трампова посета спусти са државног на званични ниво, што би значило да не би путовао до „Мола“ са краљицом у отвореној кочији и да неће провести ноћ у Бакингемовој палати. (Чак и британски левичари сматрају да је то од невероватне важости).
Како је четрдесет и пето председниковање ишло својим током, ова британска кампања „Никад Трамп“ је постајала све гласнија и шира. Сваки пут кад би председник твитовао нешто шокантно, познате личности би се латиле микрофона по британским емисијама и захтевале да се он не дочека или, штавише, да му не буде дозвољено да се приближи нашим обалама. Они који су истицали да је – без обзира на Трампов карактер – јако важно изразити поштовање према америчком председничком кабинету, бивали би ућуткивани.
ДОБРО, ЛОШЕ, ЈОШ ГОРЕ
Са друге стране, Французи немају тај проблем. Нови млади председник Француске, Емануел Макрон, који је до Јелисејске палате дошао представљајући се као противотров за Трампа и Брегзит, није се премишљао око дочека Трампа, како би заједно прославили Дан Бастиље. Французи нису протестовали. Као што је бивши британски амбасадор у Вашингтону злонамерно сугерисао, можда зато што су „само желели да претекну Енглезе и доведу Трампа у Париз пре Лондона, и да ураде то са стилом.“
Трампови односи са Британијом су ишли од добрих ка лошим, па од лоших ка још горим. У новембру нас је увредио објављивањем три антиисламска видео клипа под називом „Британија на првом месту.“ Вероватно их је видео на Твитер профилу Ен Коултер (америчка конзервативна политичка коментаторка прим. прев.), и затим одлучио да их објави јер је „Британија на првом месту“ звучало као „Америка на првом месту.“ Он није знао да је „Британија на првом месту“ једна лудачка десничарска група. Ти клипови, за које се касније испоставило да су монтирани, изазвали су велику пренераженост у Британији. Мејова је била присиљена да осуди Трампа због њиховог објављивања, а и тешко да је могла да уради другачије имајући у виду одјек читаве приче, као и претње бригаде „Стоп Трампу“ да ће почети са грађанском непослушношћу уколико се настави са радом на његовој посети.
Прошле недеље посета је отказана. Трамп је тврдио да је посету Британији одложио због „лошег договора“ око селидбе америчке амбасаде у Лондону. Свима је јасно да је то смешан изговор. Извор близак Трампу рекао је за „Сандеј Тајмс“ да је прави разлог то„што му Британци нису показали довољно љубави.“
Британски антитрамповци ликовали су у вестима. На Твитеру су објавили „још једну огромну победу,“ док је Садик Кан, градоначелник Лондона из редова лабуриста, који је такође имао своје сукобе са Трампом око исламског тероризма, објавио да је амерички председник „схватио поруку.“ То је на крају изнедрило снажан одговор Бориса Џонсона, који је Кана назвао „надуваним самонабеђеним папагајем.“
Џонсон је можда био у праву. Несумњиво, његов бес је био узрокован страхом да је Трамп сада склоњен у страну, и да су Британци доспели на зуб овог каприциозног врховног команданта, који нам је очајнички потребан током повлачења из Европске Уније. Одједном „специјални односи“ изгледају у далеко горем стању него под Обамом, и то су јако лоше вести за Велику Британију.
Фреди Греј – заменик главног уредника у London Spectator и редовни сарадник листа National Interest
Превео Андреј Цвијановић
Извор: standard.rs / nationalinterest.org
