Споменик је људски труд да изрази успомену на човека или догађај, који собом изражава. Ипак, постоје и они уопштени споменици, који изражавају неки догађај, или успомену, или опомену путем уметничке слободе која опет, бива изложена проверијавног мњења, или стручне комисије, па тек онда заузме своје место у организму града, или нације. Као наш чувени „Победник“, рецимо. Да ли знате да је његово првобитно место било одређено на Теразијама, да би тек касније било измештено на калемегданску тврђаву. Тако високо, управо због јавног мњења, које се није слагало са слободним приказом мушког акта. И, да се разумемо одмах, оно што „Победник“ држи у својој левој руци није голуб, него соко. Сиви соко. Али, зашто све ово пишем?
Пишем лично, јер, ем што се ради о човеку који ме је лично уписао у Богословију и који ме је духовно васпитао и, под чијим омофором сам имао заштиту; ем што се ради о Ташмајдану, мом завичајном делу, мог вољеног града.
Кажу да зло никада не иде само, и ова карикатура Патријарха како левитира, као неки јогин или као нека варалица из Индије, која на тај начин доприноси свом, више него скромном дому, јесте увреда нашег смисла за лепо. Јер, реално, коме је то лепо? Шта та „левитација“ првог човека СПЦ представља? То није наша традиција, нити се наша духовност састоји из пружања таквих импресионистичких трикова за масу, као да смо у цуркусу Колорадо, а не у Цркви Христовој? Дакле, сама представа лика и дела Блаженопочившег Патријарха Српског је оманула.
Даље, он јесте био аскета, али је ипак имао цело тело, не неку топљену половину. Он ће просијати својим моштима, ако Бог да, као цело тело, а не као нека левитирајућа половина истог, или оваплоћена астрална пројекција, или као мумија Лењинова, која се купа у балзаму и која је у суштини налик на фигуру коју је уметник изложио на Ташмајдану.
Но, то је само још једно од многих понижења које смо добили у релативно кратком року. Оно најболније јесте то што је наш Председник отишао у Париз, иако је реакција јавности, после Нотр Дама, била јасна! Не, није послушао свој народ и зато је суделовао у ЛАЖИ где су губитници прославили сећање на победу у Великом рату. И то, ко је у првом реду? Ангелина Меркел? Испред Немачке? Велике победнице? Или, је ли тамо био Владимир Путин у првом реду, као представник земље која је 1917. потписала сепаратни мир са силама Осовине? Или, а одмах иза Владимира, Хашим Тачи, као представник … ??? Представник чега тачно?
Али, наш Председник је пристао на то и заузео је место поред коњушара и батлера. Трагична и болна чињеница је – СРБИЈА је заузела место поред коњушара и батлера, на прослави Стогодишњице од победе у Великом рату. Поражени су прослављали победу, јер прави победници немају кичму више, а самим тим, ни могућност да победе поново. Сетите се само како је наша Влада, Влада Краљевине Србије, одреаговала на ултиматум Аустро-угарске, и видите како сада наша влада гута увреде, и подвијеног репа допузи куд год је позову, као промрзла кучка, захвална за сваки залогај и миловање.
И онда, овој, целокупној слици јада, додајте и најновију вест из Парова, где креатура изражене стражњице гази нашу Заставу, док њена стражњица весело мами паћенике разних врста својим врцкањем, тако да тај чин гажења заставе Предака остаје незапамћен. И небитан. И на све то још плус изјава Ојданића и Дрљаче како за 50 евра раде шта хоће девојчицама од 13 година, а што објављује свако гласило у земљи, и та два педофила, ипак… Шта? Ништа – „појео вук магарца“!
„Појео вук магарца“, драги моји! У таквој земљи живимо, и таквим лажима снисходимо, али добро, барем је изашла књига о сналажењу миграната у сложеним областима права и људских слобода. Оних истих слобода, које су резултирале да створење, ко зна ког пола, пљуне на нашу Традицију, играјући на шипци у ношњи, које су наше прамајке имале и носиле у временима када би их за то вешали или клали или убијали исти они, чији представници данас заузимају прве редове, ликујући јер знају – да су нашу кичму – већ одавно сломили.
Те „слободе“ су довеле и до овог споменика Патријарху Павлу, као што су и нашег Председника одвеле у Париз. „Слободе“ које не дозвољавају кичму и које стимулишу само фасаду људских односа.
Заправо, споменик Патријарху Павлу у Београду, на Ташмајдану, на најбољи начин показује да КИЧМА једноставно није урачуната у модел „слободног“ живљења модерног човека, данас.
Мислите о томе…
