Дуже од осам векова родоначелник српске државности, велики жупан Стефан Немања, потоњи монах Симеон, живео је у историјским књигама, документима, народном усменом и писаном предању, песмама, легендама и колективном, архетипском сећању народа коме је утемељио државу, коме је подарио отаџбину. Од јуче му се, тај његов, српски народ, поред памћења које је уткано у сваку пору нашег националног бића, одужио за све његово прегалаштво, мудрост и храброст и велелепним спомеником у центру Београда. То монументално вајарско, уметничко дело, симболички је и материјализовани доказ својеврсног васкрса Србије као државе, њеног јачања, напретка и просперитета, њене пробуђене свести и поноса, њене решености да истраје у својој суверености и трасирању свог пута у будућност, одређеног само и искључиво заштитом и очувањем сопствених националних и државних интереса, као и воље, жеље и спремности оних који данас Србију воде – а пре свих председника Александра Вучића – да ту и такву, модерну и јаку у сваком смислу Србију, у будућности оставе потомцима као државу која је равноправна чланица заједнице европских народа.
Тај споменик је и симбол оног – у Доситејевој песми опеваног и жељеног – устајања Србије, њеног усправљања, пре свега – њене данашње снаге, њеног достојанства, њене растуће економске и сваке друге моћи, али и доказ да је Србија, данашња Србија, држава која је одлучна да буде независна и суверена, да буде слободна и способна да своју будућност сама ствара, вољом својих грађана, баш онаква какву нам је трасира наш председник Александар Вучић.
Погледа упртог у храм Светог Саве, са мачем – којим је, када није могло другачије и када је морало, стварао државу, у једној руци, и Хиландарском повељом, којом је заувек ујединио земаљску и небеску Србију, у другој – Стефан Немања нам са Савског трга поручује да оно што је он ујединио и стварао наставимо да градимо и унапређујемо, да будемо мудри, али и храбри, да се за своје боримо и да своје бранимо, да умемо, знамо, можемо и смемо, увек и све – ако је то за добробит Србије. Да верујемо онима који раде за Србију и у корист Србије, којима је она на првом месту и који су спремни на сваку личну жртву, на сваки труд и напор који је руковођен општим добром и циљем који Србију свакодневно чини бољом, успешнијом, јачом и поштованом.
Споменик Стефану Немањи ме чини поносним, чини ме радосним, јер је то још један у низу доказа, иако не најбитнији и има више симболичку димензију, о томе каква је данас Србија и како је њено напредовање процес који је незаустављив.
Стога, нећу говорити о онима који су – своју патолошку мржњу према Александру Вучићу, своју политичку и сваку другу јаловост и безидејност, своје сујете и таштине, своје нерадништво и одсуство емпатије за сопствени народ, као ни склоност ка посезању за туђом имовином и новцем – у психолошкој равни транспоновали у мрзитељске, малициозне и ничим реалним аргументоване примедбе и оспоравања у вези са овим уметничким делом. Свако то злурадо, политички мотивисано, квази стручно, а углавном бесмислено и ни на чему базирано приговарање и оспоравање и овог малог, симболичког, али изузетно важног корака у напретку Србије, не заслужује да се њиме бавим, чак ни толико да искажем ишта друго осим презира.
Не желим да тим ефемерностима кварим – ни лични, али ни сваком добронамерном и политички неострашћеном грађанину Србије његов – осећај поноса због тога што смо, заједно, сви ми који волимо Србију, и на овај начин, спомеником, додатно и још једном потврдили васкрс Србије. Наше отаџбине, земље наших отаца и наших потомака. Живела Србија!
