Хапшење Игора Д., осумњиченог да је као припадник вехабијског покрета последњих неколико година био у сталном контакту са вођама ИД, поново је у српској јавности покренуло тему вехабизма.
Према подацима објављеним пре извесног времена, на територији наше земље делује између 1.000 и 1.500 вехабија, од који се неколико десетина сматра екстремистима и опасним.
Вође овог покрета образовале су се на теолошким факултетима у Саудијској Арабији, Јемену, Малезији, Египту, који су по повратку у своја места преузели ширење екстремног исламског учења. Циљ им је да изврше идеолошки утицај на локално муслиманско становништво, а на мети су им највише млади. Велики број њих био је на ратишту у Сирији, на које су отишли пошто су претходно одлазили у кампове по Европи на обуку.
Предводници покрета нису везани за једно место већ путују, а на њиховим трибинама присуствује и велики број локалних умерених верника, пошто у својим говорима користе фрагменте из Курана. Осим што представљају локалну логистичку подршку за међународни тероризам, способни су и вољни и да сами изведу терористички напад.
Познаваоци ислама тврде да на вехабије не треба гледати као на религијску, већ као на криминалну групу, која злоупотребљава религију ради остваривања својих циљева. Један део њих бави се криминалом: илегалним пребацивањем миграната преко Србије, трговином дрогом и регрутовањем бораца за Сирију уз позамашне новчане надокнаде.
Марта 2007. године, након жестоког оружаног обрачуна са полицајцима на планини Нинаји код Новог Пазара, ухапшено је 14 припадника вехабијског покрета, на челу са Сенадом Рамовићем. Ово је био први случај привођења осумњичених за припремање терористичких напада. Приликом полицијске акције, током које је погинуо један од њихових вођа Исмаил Прентић, откривен је камп за војну и терористичку обуку, пун оружја.
Они су, како је тврдило тужилаштво, планирали шире терористичке акције по целој Србији, прво у Новом Пазару на џамије, полицијску станицу и убиство муфтије Муамера Зукорлића, а затим и на јавне и културне објекте и стране амбасаде у Београду, као што је Амбасада СAД, те зграде „Београђанке“ и Народног позоришта. Тужилаштво је навело да је ова група, судећи по пронађеној огромној количини оружја, санитетског материјала, возила и експлозива и остале војне опреме, била финансирана из иностранства, одакле су долазили и налогодавци, чија имена ће вероватно остати тајна.
Рамовић је осуђен на 13 година затвора. Десеторо њих је осуђено на шест месеци до осам година затвора, док је троје ослобођено оптужби. Они су током суђења навели да не признају суд Србије, истичући да њима може судити „само Aлах“.
Нешто касније на оптуженичку клупу стигла је још једна група, коју су чинила четворица вехабија. На казне од четири до осам година затвора осуђени су због удруживања ради противуставне делатности и тероризма. Они су се обучавали за управљање авионима, а успостављали су везе са истомишљеницима у Босни и Херцеговини, Македонији, Албанији, Грузији и Сирији. Утврђено је да су се од маја до септембра 2007. године удружили ради стицања верске и политичке моћи, и да су планирали подметање експлозива на фудбалском стадиону у Новом Пазару и насиље над грађанима Србије са циљем изазивања страха. Седиште групе било је у Новом Пазару, у закупљеним просторијама, као и у једној кући у Косовској Митровици.
Чланови групе су, према оптужници, из иностранства набавили велике количине оружја, муниције и експлозивних средстава испланирали су ликвидације полицајаца који су обезбеђивали фудбалске утакмице у Новом Пазару. Заплењени су компакт-дискови са снимцима убистава америчких војника у Авганистану и Ираку, као и руских војника у Чеченији, али и снимци бомбаша самоубица и материјал у којем се позива на свети рат џихад, односно борбу против неверника.
На укупно 67 и по година затвора осуђена су седморица оптужених за низ кривичних дела тероризма и сарадњу са Исламском државом Ирака и Леванта (Шама), као и регрутацију држављана Србије на ратишта у Сирији. Тужилаштво их је теретило да су почетком 2013. успоставили везу са организацијама које су УН прогласиле за терористичке – „Исламска држава Ирака и Леванта“ и „Фронт Ал-Нусра“, а које су у дужем периоду изводиле терористичке акције и друге видове оружане борбе на територији више држава с циљем насилног стварања будуће глобалне исламске државе – калифата.
Од истомишљеника у Србији, земљама у региону и Западној Европи континуирано су прикупљали новац и финансирали одлазак више грађана Србије, које су врбовали ради учешћа у оружаним сукобима, најпре у кампове за терористичку обуку у Сирији, а потом на ратиште. Најмање 24 особе су тако отишле на сиријско ратиште, а међу њима и седморица окривљених.
Радикално придржавање ислама
Оснивач вехабизма је Мухамед бин Абдул Вехаб, који је живео у 18. веку и деловао је на подручју Саудијске Арабије, Ирана, Ирака, Сирије и Индије. Проповедао је радикално придржавање ислама. Аналитичари тврде да су управо чланови овог покрета објавили свети верски рат – џихад, с циљем да противнике силом натерају да се придруже вехабизму.
Суштина вехабизма се углавном састоји у „искорењивању свих новотарија које су се временом одомаћиле међу муслиманимаa“. Вехабије се препознају по томе што носе дуге браде и широке панталоне до чланака. Не рукују се са женама, нити је женама вехабија дозвољено да се рукују са мушкарцима.