”ФОКЛАНДИ СУ СРЦЕ ЕНГЛЕСКЕ!”
На овом сићушном рибарском острвцу крај аргентинске обале живи мање од 4.000 становника и поменуто месташце се апсолутно ничим не истиче међу другим скоро па ненасељеним архипелагом читавог Јужног Атлантика.
Али, ипак су ови домороци са друге стране планете изазвали велику пажњу свих нас, данас већ далеке 1982. године – када су ратни бродови британске Краљевске морнарице пошли на пут дуг 17.200 километара (толико су, наиме, Фокланди далеко од обала острвске Империје под управом Елизабете Друге) да би одатле истерали ”окупационе аргентинске снаге” (1000 војника, који су у априлу прогласили ово скоро па ненасељено острво својом територијом).
То што је од Фокланда до јужноамеричке обале тек нешто више од 400 километара (дакле, скоро 45 пута ближе него одатле до Енглеске и Европе) то није занимало британску јавност, ни њене политичаре. Као ни то што ово острвце нема никакву економску или финансијску важност за Британију, то што се ништа битно из енглеске историје није овде догађало, то што је Уједињено Краљевство у међувремену одустало од многих својих ”прекоморских територија”, па чак ни то што су људи из Тачеркине владе непосредно пре тога размишљали да (из разлога опште штедње и озбиљног кресања државног буџета) изврше ”трансфер суверенитета” Фокландских острва са британског на аргентински. Данас се зна и за тајне преговоре обе стране око увођења заједничке (аргентинско-британске) управе на Фокланд (ти разговори су почели још 1974. године)…
Ништа од тога више није било важно када су коначно запели дуги и спори политички преговори и Аргентинци кренули да силом оружја ”убрзавају (већ започет) процес” и, убрзо затим, без икаквог отпора освојили Малвинска острва (како их они традиционално зову).
Британска армада је из Портсмута кренула на пут (скоро па ”око света”) дуг преко двадесет дана и почео је светски чувен рат који је трајао 74 дана и у коме су гинули и војници аргентинске и они британске армије (било је много примера правог јунаштва на обе стране), а јавност обе ове земље распламсала је страсти као да је реч о питању живота и смрти, нечем важнијем и од економије и од погибије младих припадника специјалних снага морнарице, али и авијације – са све потапањем укупно 11 ратних бродова (торпедима и из ваздуха) и уништењем преко 100 авиона.
РАФ је формирао своју ваздухопловну базу на острву Асенсион (између Јужне Африке и Аргентине) и одатле кретао у борбене летове, а британски мајор Шеридан из ”краљевских маринаца” је повео своје командосе да изврше десант на Фокланде и, за почетак, одмах ослободе тамошње острво Јужна Џорџија на коме су се претходно укопале аргентинске снаге (под командом генерала Хорхеа Анаје, команданта њихове морнарице). И, заједно са авионима и увежбаним специјалцима, пут аргентинских положаја крећу и британски бродови, подморнице и противподморнички хеликоптери). А британски бомбардери нападају аргентинску територију (летећи са ”ваздушним танкерима” око себе, који су их пунили горивом у току лета) и – почиње рат.
Са носача авиона полећу ”харијери” британске круне и касетним бомбама засипају аеродром Стенли на Фокландима (где се у том часу налазе аргентински авиони). Страдају и четири аргентинска ”миража” у борбама у ваздуху са пилотима РАФ-а, а британска нуклеарна подморница потапа аргентинску крстарицу (из Другог светског рата) ”Генерал Белграно” и ту у таласима нестаје 321 морнар са погођеног брода (чиме читава прича добија још веће и опасније размере).
Убрзо затим бива (из ваздуха, авионским ”противбродским ракетама”) потопљен и британски разарач ”Шефилд”, понос британске ратне морнарице и њихов вероватно најсавременији и најопремљенији брод. Била је то контра-акција са друге стране, где је показано да ствари неће бити баш тако лаке и једноставне као што је то у први мах изгледало бртанској јавности.
Ипак стална британска бомбардовања и десантни напади њихових командоса су убрзо сломили аргентински отпор (посебно због унутрашњих аргентинских политичких свађа и подељености народа у односу према официрима њихове ”војне хунте” који су водили рат). А и Уједињене Нације су ту одиграле своју фамозну ”помиритељску улога” (наравно, одмах пошто су енглески војници поново заузели Фокландска острва) и рат је био готов 14. јуна исте године.
А већ следеће је, ”народним пучем”, промењена власт у Буенос Аиресу, па је аргентинска војна влада била смењена од стране тамошњих невладиних организациај и група за заштиту људских права (уз садејство ратних ветерана).
Британија се на свој начин осветила Аргентинцима за њихову помисао да могу отети и један педаљ ”краљвеске тероторије” (па била она и милион светлосних година далеко од Лондона).
Било како било, Британци су успели да поразе аргентинску армију, баш као што су британске дипломате надвладали аргентинске (између осталог зато јер се САД одмах и отворено стављају на британску страну). А Фокланди су остали британски и под управом својих прекоокеанских колонијалних газда (шеф државе Фокландских острва је краљица Елизабета, а њихова химна је иста као и британска и читавог Уједињеног Краљевства – ”Боже, чувај краљицу”).
Тако се то ради у озбиљним земљама и у народу решеном да, по ма коју цену, сачува неповређене своје националне и државне интересе.
За њих нема ”мање важних” делова Британије, нити предлога да се поделе Западни од Источних Фокланда (што би било технички веома лако урадити) и тако, ”компромисом”, реши спор.
За Британце – од краљице и председника владе, преко њихове политичке и све друге елите, па до обичних грађана нема никакве дилеме по питању шта урадити ако неко покуша да им наметне ма шта што угрожава британско национално и државно питање.
И већина других држава размишља на сличан начин (па тако и унутар Балканског полуострва и читаве Југоисточне Европе). Осим Србије, наравно (и, некада, Краљевине Југославије). Ми смо ту тужни и трагични изузетак.
Ми смо можда једина замља и једини народ који размишља (повремено и логично) из своје, али, не мање (и много чешће) – и из непријатељске перспективе, да би тобоже ”били објективни”.
Зато што никако да разумемо да то ”шта треба да раде непријатељски настројени грађани” унутар једне суверене државе није проблем те државе, већ искључиво тих, иредентистички и терористички настројених људи.
Да преведемо то, сасвим сажето, на наш језик. У српском и косовском случају – Шиптари и ”шта са њима” је искључиви проблем албанске државе (оне са седиштем у Тирани), а не наш. Њихово је да се придржавају наших закона и за све обавезујућег Устава Републике Србије, а наше да нађемо начин (и савезнике) да то тако и буде…
”Косово су Фокланди”, српски Фокланди (и нешто много, много више од тога) за које се морамо, попут Британаца, борити и сложно веровати у крајњи успех и непроцењиви смисао те наше борбе.
Само тако се опстаје у историји и на политичкој мапи света.
Ништа испод овако високих идентитетских, државотворних и духовних стандарда нам неће помоћи да и даље смемо да се сматрамо потомцима својих херојских предака, оних див-јунака који су срцем и вером (исто колико и оружјем) ослободили Косово 1912. године!
И зато је тако важно схватити дубоки смисао оне наше заветне поруке: ”КОСОВО ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ!” и никада не заборавити њену вечну поруку (и све наше дужности на које се она односи)!
P. S.
Наслов овог мог текста је, ваљда се подразумева и види – саркастичан.
P. P. S.
Нама, нажалост (и стицајем околности), недостаје свест о националном интересу. Не само режиму и његовим извршиоцима прљавих послова, већ и огромном броју другачије (више српски) настројених Срба. Фали тај скоро предаторски државотворни инстинкт за „своје“ (као кад се лично боримо за своју међу, стан и права), изгубили смо га кроз југословенство и комунизам, негде успут.
И то је основни проблем, та недовољно чврста и јасна усмереност у непопустљивом правцу – одбране СВОГ.
