Срб сам! На камену премјерену златом, Српкиња ме породила мајка. Она име нађела ми дивно: Срб, потомак крви и племена, неумрле сјенке Обилића, стих је родољубиве пјесме ,,Приморац“ коју потписује Драго Пјевотић, а која је објављена у Цетињском ,,Гласу Црногорца“ 1879. године.
Његошева капела / Српска три прста / Тробојка
Срб сам! На камену премјерену златом, Српкиња ме породила мајка. Она име нађела ми дивно: Срб, потомак крви и племена, неумрле сјенке Обилића, стих је родољубиве пјесме ,,Приморац“ коју потписује Драго Пјевотић, а која је објављена у Цетињском ,,Гласу Црногорца“ 1879. године.
Приморац
Срб сам! Ко пориче?
Злоба, завист, занешеност грдна,
Повадише крваве анџаре,
Силним махом на челик-ударцум
Највишег ми на свијету блага.
Срб сам!
На камену премјерену златом,
Српкиња ме породила мајка,
Она име нађела ми дивно:
Срб, потомак крви и племена,
Неумрле сјенке Обилића.
Срб сам!
Насљедник сам дичних прађедова,
Гола ст’јена челична бедема,
На обали украј мора сиња,
Распалога Душанова царства,
Срб сам!
Ја не тражим ничијега перјам
Да њим китим калпак и челенку,
Туђа мука залогај је горким
Како дошла, онако и прошла,
Него тражим што ми остануло,
У дијелак од очинства мога.
Срб сам!
Одраста’ сам међу ове ст’јене,
На голешу стрмених рудима,
Да се боорим с злобом и неправдом,
Да ми свете не газе олтаре.
Па громови загрмјели на ме,
Вражји пака’искестио зубе,
Да ме прождру,
Не сконча се борба!
Док стече на рамена главе,
Је ли прабда с данком забијели,
Да свакоме своје подијели.
