Државе настају и нестају у ратовима, као што се у ратовима губе и освајају територије.
Руси су запосели Kрим 1783, бранили га 1853-1856, потом добре воље подарили Украјини и од ње га референдумом одузели (2014).
После осам година продуженог дејства настављен је 2022. године Трећи кримски рат, чији је исход тешко предвидети, а једна од реалнијих опција је подела Украјине.
У првом рату Руси једва да су знали за Србе, који су живели у мраку меке османске државе, док је другачије било у преостала два рата.
Од Kарађорђева времена српски брод је најчешће био привезан за руску корвету, и само понекад знао би од ње мало да одлута, али јој се редовно враћао.
Судбина нас је сродила, више у ратовима а мање у миру, судбина ће нас и разродити.
Такве су свевишње прилике.
Србија је била у незавидном положају у Другом, а у нимало бољем положају је у Трећем кримском рату.
У време другог рата била је турски вазал под руским прокровитељством и успела је да задржи неутраалност, коју су јој саветовала оба двора, и петроградски и цариградски.
Србијански државници (Стефан Стефановић Тенка, Јован Мариновић, Алекса Јанковић) су тих година смишљали планове о будућој држави, о тзв. независном Kраљевству Србији, попут ранијег Гарашаниновог „Начертанија“, трагајући за поузданијим путем ка независности.
Није им било нимало лако, будући да је из Другог кримског рата заштитница Русија изашла поражена.
Осим у поразу, трагизам руски осетио се и у смрти цара Николаја И, пола године пре пада Севастопоља (1855). За многе услуге које је учинио Србији, Србијанци су га звали „наш цар Никола“!
Срби Kнежевине Србије, и Срби у Хабзбуршкој монархији и Османском царству, пратили су ратне догађаје на Kримском полуострву, час са одушевљењем а час са тугом, у зависности од тога да ли су Руси побеђивали или губили.
Представимо ово стање погледима кнеза Милоша, који је, као екскнез, боравио у Бечу, па хитро отпутовао у Одесу да посматра ратне операције, очекујући руске победе и подршку цара за повратак на изгубљени престо.
Он се трудио, сходно својим могућностима, да буде од користи руском цару, пружајући његовој војсци у Влашкој помоћ у смештају и храни, са својих огромних поседа.
Иако само посматрач из Одесе, екскнез је усклицима поздрављао руске успехе – „Бог, па цар Никола“!
А када су стигли неуспеси, правдао их је: „Грехови Божји, брате, гоне нас! Од Бога је, мора се трпети“, писао је једном од својих управника поседа у Влашкој.
Да су званична и незванична Србија имали различите погледе на рат, као и данас, говори следећа кнез Милошева изјава, дата пошто су савезници блокирали Одесу: „Ми смо се спремили да им дамо отпор, ако би се усудили бомбардирати нас.“
Kнез Милош се понашао на Црном мору као да је с рудничких пропланака требало да брани Таково!
Определити се у Другом кримском рату било је тешко, али су нам и покровитељица Русија и сизерен Турска у томе помогли, док је Запад, после претњи Аустрије Србији, био према Kнежевини скромно наклоњен.
Своју неутралност Србија је на Париском конгресу крунисала стекавши заштиту вазалне државности свих великих сила, која је удаљавала Kнежевину од Истока и приближавала је Западу.
Тиме је окончан период доминације Стамбола и Петрограда у Србији.
Било је то време када смо се још некако сналазили у спољној политици, за разлику од потоњих времена, па и данас!
Трећи кримски рат, рат Русије и Украјине, највећа је трагедија словенства, откада оно постоји. Било како да се заврши овај рат – Словени ће бити губитници, и Руси, и Украјинци, и Срби, али и остали Словени…
Данас је ситуација компликованија и тежа у односу на 19. век, особито с моралног становишта.
Руси од нас траже неутралност, Запад да пружимо подршку Украјини и уведемо санкције Русији, и у томе су непопустљиви.
Дипломатска неутралност била би једино и исправно решење. Срби морају да имају на уму да нововековне српске државе не би било да није било руске подршке од Букурешког уговора (1812) па до стварања Југославије. Морална обавеза према покровитељици била би и данас примарна.
Постоји и друга могућност – интересна и политички неморална.
Русија је стварала и нововековну Бугарску, а она јој је, у тешким тренуцима, окретала леђа (1915, 1941) и уласком у НАТО пакт (2004).
Да ли би ваљало следити пример Бугарске и жртвовати српску част и понос?
Храброст је подржати Украјину, а част је стати уз Русију. Или, као у Другом кримском рату – бити апсолутно неутралан, без обзира што нас нико у томе не би подржао.
И Руси и Украјинци су наша браћа и ми желимо да реше спор на обострано задовољство, без било каквог уплитања са стране, без санкција и уздржани при гласању у Уједињеним нацијама.
Данас Русија има више непријатеља него у време Другог кримског рата, чак и једну моћну Црну Гору!
Да ли ће Европска унија прихватити Србију онако као што је то урадио Париски конгрес, пре 166 година, или нам даје, тако дуго, лажну наду?
Аутор је историчар и универзитетски професор
Danas