„Библија нам каже да волимо наше суседе, такође да волимо све наше непријатеље; вероватно зато што су то углавном исти људи.“
Речи су великог енглеског писца и великог боготражитеља и хришћанина, Гилберта К. Честертона, који је иначе био велики пријатељ српског народа и веома нас симпатисао због наше најважније улоге на светској историјској сцени; током Првог светског рата.
Иако наслов може деловати мало „претенциозан“ или осуђујући, није ми намера да жигошем људе, прецизније Србе, који навијају за хрватску репрезентацију, већ само да укажем на овај, у крајњој мери, занимљив феномен сходно великој распрострањености. Као што је (или би макар требало да буде) општепознато, професионални спорт (а нарочито фудбал) је продужена рука политике.
Иако је бесмислено политизовати неке опскурне, локалне фудбалске утакмице, исто је тако бесмислено деполитизовати сва велика фудбалска такмичења. Зато што људи углавном прате и навијају за свој (поред националног тима) омиљени тим који воле из политичких, културолошких итд. дакле не-спортских разлога, па ту своју политичко-културолошку матрицу преносе на сваку експоненцију вољене државе, па и на спорт.
Управо ту долазимо до сржи проблема; они који своју подршку овом или оном тиму „правдају“ спортским разлозима, говорећи како њима драга екипа „игра леп фудбал“ , „труде се“ , итд. ће углавном прећутати да су их испрва и почели подржавати због других разлога, који нису спортски, па су се они спортски можда успут негде и надовезали, али не нужно. Такав је случај са извесним феноменом својственим (нарочито) нама Србима; навијање за хрватску репрезентацију на Светском првенству у Русији које тренутно траје.
Врхунац ове маније (или стокхолмског синдрома?) јесте свакако несрећни Милојко Пантић, са својом последњом изјавом датом на ХРТ1, поводом утакмице Русија-Хрватска;
„Грађанска ће Србија навијати за Хрватску, то будите убеђени. Са друге стране будимо објективни. Постоји у Србији и јака друга страна — клеронационалистичка и шовинистичка Србија, која сања да ће фудбалска Русија прегазити ногометну Хрватску, што се наравно неће догодити јер Хрватска има бољи тим.“
Иако ставови осталих српских навијача Хрватске не иду оволико у крајност, ова изјава је ипак доста индикативна у врло чему; први део излагања је неспорно тачан. Грађанска Србија, која саму себе тако зове и која мисли да има тапије на појам „грађани“ и „грађанско“ у Србији, ће свакако навијати за Хрватску. Као што свакако увек раде, мисле и говоре супротно већини становништва за чију се елиту самостално и својевољно проглашавају (што свакако нису) .
За њима иду оне десетине хиљада „обичних људи“ , по правилу југоносталгичара или (још горе) декларисаних и „поносних“ Југословена (у 99 посто случајева српског порекла, сходно чињеници да је и већина Југословена на пописима у ФНРЈ и СФРЈ била етничког српског порекла) који бодре „браћу“ и „комшије“, правдајући то управо тако, мишљењем да су у питању браћа и сматрајући да то што су комшије је довољно да их подржимо.
Ово друго (а нарочито прво) свакако није случај; то што је чињеница да су нам комшије, не мора да значи да треба да их аутоматски подржавамо. У свету десетине и стотине међусобно нетрпељивих народа живе једни поред других, па се не воле, али се не морају нужно ни мрзети. Тако бисмо исто требало и ми Срби да се опходимо. Не морамо их мрзети, али их не морамо ни волети,само бити индиферентни према чињеници да смо силом прилика и историјских околности „сусједи“ и то је то. Мало ли је суседа у свету који би радо хтели да мењају своје суседе за неке друге. А поготово прва тврдња да су нам „браћа“ нема утемељење у истини. Два пута смо их „на силу“ угурали у Југославију (чиме смо их заправо спасили тако што смо их оба пута „пребацили“ са губитничке на победничку страну) а оба пута су из ње излазили својевољно и показивали нам колико смо браћа. После „Олује“ и „Бљеска“ те данашњег односа хрватских власти и „обичних људи“ према преосталим Србима у Републици Хрватској, тешко је поверовати да неко и даље има илузије у погледу „братимљења“ са неким ко у већини случајева то „братсво“ нити тражи, нити жели.
Стога је навијање Срба за хрватску репрезентацију забрињавајуће, не јер је ту реч о „небитном спортском догађају“ , већ јер је ту НАЈМАЊЕ реч о „небитном спортском догађају“ , иза које следи много шира и опаснија неојугословенска потка са тенденцијама које умногоме превазилазе „небитне“ спортске оквире. Већина Срба ће, наравно (и на тугу Милојка Пантића) бити на страни Русије у овом мечу, не толико из анимозитета према Хрватима, већ из љубави и братсва (али правог) које имамо са Русима, те је ова утакмица наизглед банални догађај, а заправо се из тога ко за кога навија могу људи поделити на оне који су отрежњени и дистанцирани од вируса југословенства и на оне који и даље живе ту хероинску илузију, до прве следеће јаме и каме или прогона Срба.
Нека је са срећом данас и до краја такмичења домаћину, Русији, нека победе и за њих и за нас и нека пошаљу шаховничаре дома као и пре 70 и више година!
Никола Јовић
