Преци у систему веровања Словена заузимају централно место. Одувек је постојало веровање код Словена да постоји принцип, који је одговоран за живот појединца, који се назива душа. Душа након смрти човека би требала да оде на други свет. Преци са другог света могу да брину о животима својих ближњих. Они тамо имају моћ да виде и будућност, тако да могу на одређени начин да упозоре своје ближње на неке опасности. Веровало се да преци могу да утичу на судбине живих. Ово веровање је везано углавном за регуларно умрле претке. Наиме претке можемо поделити на две групе. У прву групу спадају људи који су умрли регуларном смрћу и код којих је испоштован обред сахрањивања на исправан начин. Ови преци ће углавном бити благонаклони према својим ближњим и свом потомству као и даљим генерацијама њихове породице. Међутим и овакви преци би могли нанети зло уколико би се увредили. У другу групу умрлих спадају они који нису умрли природном смрћу, који су умрли превремено или којима није испоштован погребни обред на исправан начин. Душа оваквих људи би нападали своју заједницу, радили би разне врсте пакости, па чак и убијали. Душе оваквих покојника би могле да се врате у тело и као такве да нападају. Митска бића која су заправо душе мртвих које нису задовољне и које чине зло заједници су на пример вампир, русалка, дрекавац, водењак итд. Kод Словена готово сва митска бића заправо представљају душу неког човека. Уколико је то регуларан предак, од њега ће бити змија чуваркућа, или ће се отелотворити у виду вука или ће се стопити у принцип који се код Руса назива Род и Рожанице. Уколико не би умро на прави начин или не би био сахрањен на прави начин душа би постала вампир, дрекавац, нав, русалка или неки други зао демон.
Kод Словена је било развијено веровање да се свет живих и мртвих преплиће. Међутим контакт предака и живих није био могућ било кад. Тај контакт је био могућ само у неким данима током године, као на пример на Бадње вече, кад се предцима спрема вечера. Такође за одређена митска бића, која воде порекло од душа мртвих, се премала у одређеним терминима гозба, како би се они удобровољили. Предци су се могли појавити у облику змије или вука када би хтели да ступе у контакт са својим живим потомцима и уколико би хтели да их упозоре на неку опасност или неки немили догађај. Такође постоје народне приче како би вук или змија спасили неког из невоље, уколико би се та особа изгубила у шуми или била у некој другој врсти невоље. Из овог се може закључити да они заправо спашавају свог потомка. Те животиње углавном могу да говоре у тим народним причама, што им даје још једну митолошку димензију.
Kако су преци могли да утичу на судбину појединца, тако се судбоносним сматрало рођење детета. Рођење детета је увек приписивано оностраном свету. Дете је био заправо дар од предака. Такође по неким ауторима (Љубинко Раденковић) демони судбине заправо представљају прапредке и суђенице би према томе биле прамајке. Оне би одређивале кад ће и како дете умрети и да ли ће се даље развијати породично стабло по грани детета коме одређују судбину. На тај нашин су људи објашњавали чињеницу да неке породице имају децу, док друге немају, иако се понашају по истим принципима и моралним нормама. Тако би породице које немају децу молиле претке да им дају пород и припремали би им гозбе. Kао миско биће судбине које је везано за предке су Род и Рожанице, где Род представља свеукупност предака, док би Рожанице биле прамајке које би представљале такође свеукупност женских предака. Њима се након рођења детета припремала гозба да би чували дете и дали му добру судбину.
Вук је најбитнија животиња која је повезана са овим култом. Вук је тотемска животиња култа предака. Срби су чак сматрали да су настали од вука. Вук који би имао карактер предка би обично био замишљан да је беле боје. Овакав вук не би нашкодио појединцу, већ би му помогао. Бела боја у европском фолклору представља бића повезана са оностраним светом. Вук је такође везан за једног од главних богова у словенском пантеону, односно са Дажбогом. Словени се себе називали унуцима Дажбога, а узећи у обзир да се Дажбог могао према неким веровањима појавити у облику белог, хромог вука, потврђује то да су Словени веровали да су потомци вука. Постоји низ обичаја у коме се алудира на то да вук представља митског предка. У коледарским поворкама се често јавља маска вука. Постоји обичај у коме кад се убије вук, он се одере, напуни сламом и иде се по селу и тражи награда у брашну, меду, сувом месу или некој другој храни. Заправо та награда која се даје овим младићима који су убили вука представља жртву или нешто чиме онај који то даје покушава да искупи себе, као и своје друштво од тога да је учињено убиство предка, односно убиство које није требало да се деси и увреда предака.
У готово свим обичајима се може препознати култ предака, макар у фрагментима. Неки аутори су готово све обичаје у потпуности везивали за култ предака, као на пример Чајкановић. Према Чајкановићу прва здравица која иде Богу на слави је заправо некад била здравица посвећена предцима. Приликом завештања на крвну освету, љубило се десно раме погинулог јер се сматрало да ту борави неки предак и да се на тај начин даје завештање пред предцима да ће освета бити извршена. Положајник који долази као први у кућу на Божић такође представља замишљеног митског предка, кога треба добро дочекати и даривати и који ће заузврат породици донети добробит и плодност.На Бадње вече се спремала гозба за предке и посуде нису смеле да се перу до следећег дана. Међутим, најизраженије култ предака се може видети у погребним обичајима и обичајима који следе, као што су задушнице. У овим обичајима се могу видети веровања о томе како је замишљен онострани свет. Сами погребни обичаји представљају испраћај човека у онострани свет. Након његовог преласка он престаје да буде појединац са именом и презименом, већ постаје део ентитета предака. Веровало се да првих 40 дана душа борави на овом свету, а да након тога постепено прелази у онострани свет. Такође се веровало да је души потребна храна и пиће, па и неке личне ствари (на пример ако се радило о музичару, сахрањивани су са покојником и музички инструменти) да би прешло на онај свет. Давање хране и других ствари се чинило у неколико циклуса, на самом погребу, након недељу дана, након 40 дана, након 6 месеци и након годину дана, када би се сматрало да је душа у потпуности прешла на онострани свет. Такође се у овим обичајима може запазити чињеница да се и даље душа поима као свесни ентитет, који би се могао увредити и који би тиме постао опасан за заједницу и могао би му нанети неко зло тако што би се могао повампирити, на пример.
Kулт кумства је такође повезан у патријархалном словенском друштву за култ предака. Kум је могао бити само један на нивоу целог једног рода, односно породице. Kум је родоначелник рода и кроз њега могу да говоре преци. Зато се став кума толико поштује у народу и његова реч је по неким народним пословицама битнија од Божије. Вук Kараџић је скупио неколико пословицама у којима се говори „Kум па Бог“. Овај феномен није својствен само Словенима, већ свим патријархалним заједницама. Тако се овај феномен до данас може приметити у италијанским мафијашким породицама које имају једног кума, који је родоначелник породице и његова реч је света. Тако је било и у Словенским породицама, све до 19. века, када улога кума почиње да попушта, те се јавља више кумова. Тај један кум који је био на нивоу рода је чинио све радње везане за кума у том роду. Он је давао име детету, кумовао би и на венчањима, док би након смрти испод гроба постављао сламу (која назива „Kумова слама“) која би олакшала пут души на онај свет, односно обезбедила би удобан пут. Kако се веровало да је тај онострани свет, негде на небу, међу звездама, тако је за Млечни пут, односно нашу галаксију, у српском народу примљено име Kумова слама.
Никола Милошевић
