Др Синиша Пепић
Босна и Херцеговина је по много чему земља случај, назив држава не користим јер сваким даном добијамо нове доказе одсуства њене државности и упорно негирање државотворности Републици Српској, једном од два ентитета који чине ову заједницу. Кренимо од самог појма етинтет. Ентитет је ријеч преузета из енглеског језика и своју политичку примјену први и вјероватно посљедњи пут видјела је приликом писања споразума у Дејтону, тј. Устава БиХ. Тумачење ријечи Entity од стране универзитета у Кембриџу каже да је ентитет „нешто што постоји одвојено од других ствари, имајући своје независно постојање“.
Зашто је ово битно? Република Српска показује своје независно постојање и кроз дипломатске активности који се одвијају путем мреже ДКП министарства иностраних послова али и издвајањем надлежности за вођење спољне политике на ниво Предсједништва БиХ гдје је један члан биран из Републике Српске и тиме спољну политику Уставно поставља не као БиХ већ заједничку дипломатију два ентитета. Ту се одвојеност Републике Српске од остатка БиХ не завршава те је битно нагласити, а у контексту међународних односа, да је предсједник Републике Српске тај који трочланом предсједништву БиХ предлаже амбасадоре и конзуле из Републике Српске односно, како се то жаргоном МИП БиХ каже, из С квоте. Амбасадори изабрани из С квоте суштински јесу амбасадори Републике Српске, а БиХ само формално јер дјелују унутар заједничке мреже ДКП. У протеклих пет година значајно је побољшана слика српског дипломатског корпуса када говоримо о амбасадорима и конзулима. Освјежење у српској компоненти су током наведеног периода свакако Калужа, Бенцун, Ковачевић, Вујић, Бојана Кондић Панић и још неколицина квалитетних дипломата, а на првом мјесту патриота. Они су се издвојили у односу на многе друге претходнике тако што свој ангажман нису препознали као прилику за шопинг туру у трајању од неколико година већ као задатак да своју Републику Српску представе часно, чувају њену уставноправну позицију унутар БиХ уједно не угрожавајући позицију остатка заједнице.
Проблем БиХ дипломатије, нарочито српске компоненте, не лежи у дјеловању амбасадора из Републике Српске већ антиуставног дјеловања бошњачке компоненте, кадра из квоте О (остали) коју преко 90% чине Бошњаци изјашњени као Босанци и једног дијела српског кадра запосленог у својству државног службеника у МИП. За разлику од амбасадора и конзула које српски члан предсједништва БиХ може на тражење предсједника Републике Српске опозвати, државне службенике без обзира на дипломатски ранг штити Закон о државним службеницима БиХ. Једноставно речено, они немају политичку већ искључиво дисциплинску одговорност за своје дјеловање унутар МИП БиХ. Тако имамо ситуацију да је кадар унутар српске компоненте у мрежи ДКП попуњаван лицима који су се изјаснили као Срби, имају српска имена, међутим доведени су као кадрови политичких партија из ФБиХ, а које не крију своју политичку агенду укидања Републике Српске. С друге стране међу државне службенике у српску компоненту су у протеклих пет година примани и промовисани кадрови опозиционих партија из Републике Српске чиме је освједочени србомрзац Бисера Турковић покушала да науди владајућој гарнитури из Републике Српске отежавајући посао амбасадорима и конзулима који треба да спроводе усаглашену политику. Многи су знајући да су опозиција политици СНСД упали у замку да постану опозиција Републици Српској, свјесно или несвјесно.
Недавни уздржан глас БиХ у Комитету министара Савјета Европе везано за приједлог о покретању процедуре пријема такозване Републике Косово* у стално чланство, указао је још једном на проблем кадрова у статусу државних службеника из српске компоненте. О разлозима за поступак Тање Милашиновић Мартиновић можемо само износити претпоставке. Да ли је лишена политичке одговорности, што се од ње као државног службеника и не очекује, донијела такву одлуку спроводећи инструкцију директно надређеног, занемаривши инструкцију српског члана предсједништва БиХ, по Уставу одговорног за вођење спољне политике, да гласа против (што је и једино логично) или је пак инструисана од стране опозиције у Републици Српској да тако поступи поставши тиме опозиција самој себи као кадру Републике Српске?
Шта добија опозиција таквим гласањем? Добија прилику да Тања Милашиновић Мартиновић буде означена као издајник српског рода без посљедица по њен статус унутар МИП БиХ, неће бити ни дисциплински процесуирана, а да Бореновић гласањем против када се буде одлучивало о самом чланству покаже као велики патриота. То су све игре које штете Републици Српској, а док год у МИП не дође истински српски кадар, обучен за дипломатију али истовремено и патриотски одгојен, штета ће бити све већа. Посебну пажњу треба посветити мултилатерали, нарочито сталној мисији при УН у Њујорку, гдје усљед актуелних глобалних и регионалних прилика одржавање истинског српског патриотског кадра мора бити императив за предсједника Републике Српске и српског члана предсједништва, прије свега како би се осујетило антиуставно дјеловање шефа мисије чему смо раније свједочили.
Амбасадори не могу сами изнијети терет заступања интереса Републике Српске, па и БиХ као заједнице два ентитета, уколико на сваком кораку наилазе на бирократске препреке постављене од МИП у сједишту неријетко генерисаних чак и од самих Срба.
