СРБИ, ВРАЋАМО ИМ ТРОСТРУКО! На једну префарбану – три нове тробојке!

Или ће народ одбранити традиционалну Црну Гору, или ће Монтенегро, потпомогнут НАТО-ом, поништити њену историју

Данашње генерације, за разлику од неких прије њих, којима је испијање дојч кафе било важније од одбране свог националног бића, на један оригиналан, културан и достојанствен начин, кроз цртање тробојки, бране Црну Гору од насилног Монтенегра. И овдје се заиста све своди на једно. Или ће народ одбранити традиционалну Црну Гору, или ће Монтенегро, потпомогнут НАТО-ом, поништити историју Црне Горе. Зато се данас режим индиректно обрачунава и с Марком Миљановим и Његошем, а велича Секулу Дрљевића и Крста Зрнова Поповића, сараднике фашистичког покрета. Све се ових дана у Црној Гори свело на одбрану традиције, пред налетом модерног фашизма, упакованог у НАТО целофан. Зато, сликање тробојки је црвена линија и знак за узбуну, да репресија мора стати и да само дијалог може водити до смиривања тензија, које су више него присутне у Црној Гори, каже у разговору за „Печат“ Дражен Живковић, главни уредник портала „Борба“, још један Србин из Црне Горе који се нашао на листи „неподобних“.
Након што се учинило да је промена националног идентитета у Црној Гори процес који је готово завршен, десило се најмање очекивано – народ. Да ли су се ови догађаји могли предвидети, да ли је с ове дистанце могуће одредити тачан тренутак када је све почело?
Црногорски режим се, већ више од једне деценије, труди да са ових простора потисне све што би имало префикс српског, у циљу стварања новог идентитета, односно новог Црногорца, који неће имати ама баш ништа заједничко са својим прецима. Тај процес је кренуо референдумом 2006. који је, из ове перспективне, јасно је, био покраден, као и сви избори. Нажалост, свему томе је кумовала и смушеност српске политичке елите у Србији тог времена, мислим на тадашње руководство које није имало храбрости да се одупре сулудом науму режима у Подгорици или је прећутно све то аминовало. Наравно, режим се ту није зауставио, па је следећих година избацио српски језик из уџбеника, услиједило је признање лажне државе Косово, српски пјесници су депортовани из књига које се уче у Црној Гори… Народ је све то истрпио, ћутао и у њему се годинама већ гомила бијес због прогона из Црне Горе свега што у свом називу носи име српско. Преломна тачка је дефинитивно усвајање Закона о слободи вјероисповијести, под окриљем мрака, у Скупштини Црне Горе, уз хапшење 17 посланика опозиционог Демократског фронта. Усвајање тог закона је био сигнал за народ да стане у одбрану својих светиња, да се уједини под барјаком Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве. Мирно, достојанствено, више од мјесец дана, народ масовно, широм Црне Горе, пркоси хладноћи и безочном науму црногорских власти да им украду и оно последње – Цркву, ДНК сваког Србина и Црногорца.
Сликање тробојки отворило је нови фронт – овај пут уличних борби између народа и полиције Црне Горе. Да ли тробојка револуција на дискретан начин ставља до знања не само шта је основна идеја протеста већ шта је само биће Црне Горе – да ово нису апстрактни црквени протести него спој црквеног и националног?
Очигледно је да је народно незадовољство, које се деценијама таложило, постало реакција на акцију режима да усвоји Закон којим се, како тврди Митрополија, директно задире у њена питања и имовину и који за циљ има стварање тзв. Црногорске православне цркве, у преводу ДПС цркве. Омладина је револт и бунт исказала на оригиналан начин, цртањем тробојки, званичне заставе Краљевине Црне Горе, на готово свим видним мјестима широм земље. Тробојка је застава под којом су наши преци ослобађали Црну Гору, али и Метохију и Скадар. Омладина Црне Горе је само одлучила да тробојку отргне од заборава, да подсјети генерације које долазе на претке који су под том заставом Црној Гори донијели слободу. Да се разумијемо, и црквена застава Митрополије је тробојка, тако да ништа спорно нема у тробојка револуцији, како се то жаргонски данас зове, јер свака православна кућа у Црној Гори чува традицију и на тробојку и на Црну Гору. Цртањем тробојки, што не смије бити кажњиво, шаље се јасна порука да Црна Гора Марка Миљанова и Петра Петровића Његоша и данас станује у готово свакој породици у Црној Гори и да су нараштаји који долазе подигнути и одгојени на примјерима чојства и јунаштва, којих је свакога дана све више и више широм државе Црне Горе.
Да ли су сликањем тробојки – оригиналним видом борбе – ови млади људи преузели улогу уметника који, за разлику од некада Ђуре Јакшића, нису дорасли овом тренутку?
И само дотле, до тог камена, / До тог бедема / Ногом ћеш ступит’, можда, поганом! / Дрзнеш ли даље?… Чућеш громове / Како тишину земље слободне / Са грмљавином страшном кидају.
Ови пророчки стихови Ђуре Јакшића, који је протјеран из Црне Горе вољом тадашњег режима, данас су поново актуелни, можда актуелнији него икад пре, на простору Црне Горе. У бити младих људи, то је увијек на овим просторима било присутно, био је бунт против силе и репресије.
Осмелили сте се да у атлантистичкој Црној Гори српски мислите и пишете. Које санкције сте све трпели због истина које сте износили?
Новинарством сам почео да се бавим давне 2002. године, у такође смутним и тешким временима. Сматрао сам, а то се данас и показало као исправно, да морам дати свој допринос очувању српког имена, које је уједно и црногорско, као што су то радили моји преци, који су крвљу натопили ову свету земљу. Умочио сам перо, фигуративно речено јер се и због овога може ићи у затвор у Црној Гори, у проливену крв својих предака који су животима бранили ове наше просторе, и знао сам, како тада, тако и данас, да тако намочено перо може да пише само истину. Од струке сам 2011. године добио награду за најбољег новинара Србије и Црне Горе, а од црногорског режима затвор. Али свему сам спреман и наредан, ко је макар једном загризао горак новинарски хљеб, тај је заражен вирусом истине кроз цијели живот. Држим се девизе да свако треба да ради свој посао, часно и поштено, а има неко ко ће то једног дана знати да цијени и вреднује. Данас се у Црној Гори пише историја, какви данас будемо, такви ћемо бити довијека и заиста сам поносан што остављам свој, немали траг, на овим просторима, у циљу заштите и одбране српског, али и црногорског традиционалног идентитета, који режим жели да пребрише. Поносним ме чини и то што сам на путу мог племеника, великог војводе и човјека Марка Миљанова, и што заиста имам подршку својих Куча, чија ријеч ме додатно обавезује. Мој дјед је годинама трунуо у казматима Њемачке у Другом свјетском рату као родољуб и патриота који је бранио Србију и Црну Гору, па је некако логично било да наставим његовим путем. Да сам на правом путу и оно што ми даје додатни мотив и елан да наставим да пишем, подршка је великог дијела грађана Црне Горе који препознају, из дана у дан, да је борба за истину тешка, али једина исправна у овим смутним временима.

Да ли комбинацијом голог насиља и утеривања страха црногорски режим заправо дува у једра новим устаницима? Чини се да с притиском расте и отпор народа?
Сваки режим који је дуго на сцени, а овај је присутан преко три деценије, временом се отуђи од реалности и живи у неком свом имагинарном свијету. Све ово што режим данас ради, кроз репресију према омладини која црта тробојке, у ствари им се из сата у сат враћа као бумеранг. На једну префарбану тробојку, као одговор стижу три нове тробојке. Тако да својим чињењем власт само даје вјетар у леђа онима који на један оригиналан и миран, цивилизован начин показују отпор према безумљу и једнопартијском начину размишљања. Јер данас је, захваљујући несмотреним потезима власти, модерно бити цртач тробојки, а међу њима има и оних чији родитељи гласају за ДПС.
Сматрате ли да је после оваквих удара на темељна права свих грађана Црне Горе могућ компромис у виду амандмана измене Закона о слободи вероисповести, или влада која је ударила на те темеље мора да сноси политичке санкције у виду свог повлачења с власти?
Митрополит Амфилохије је у једној реченици објаснио расплет ове ситуације. Или ће власт повући Закон или ће влада пасти. Постоји и трећа варијанта, а то је расписивање референдума о овом закону, па да грађани то на демократски начин ријеше. Наравно, одговорно тврдим, власт не смије расписати тај референдум, јер и сами знају да би тај референдум био њихова политичка капитулација и пораз. Чак, хипотетички, да власт прихвати амандмане Митрополије, то фактички значи да су признали пораз и да је Влада пала. Ударом на темеље Цркве, власт већ сноси тешке последице, од којих, у политичком смислу, нема опоравка.
Да ли инсистирајући на дијалогу с Митрополијом, црногорска власт заправо жели да наруши њену везу са СПЦ, те тако подрије ауторитет који митрополит ужива у народу?
Јасно је од првог дана да режимски медији у Црној Гори покушавају спиновима да наруше јединство народа и Цркве. Препознаје се тај рукопис тајне полиције којим се жели унијети немир међу народ и пољуљати углед Митрополита и Цркве, а који је највећи ауторитет у Црној Гори. Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве је створила државу Црну Гору и институција је, ако могу тако рећи, која ужива највећу подршку у држави. Ти покушаји режима на разбијању јединства су пропали, народ је то препознао и сада имамо из ноћи у ноћ све више грађана на литијама, што је у ствари одговор онима који су спиновима покушавали немогуће, да разбију нераскидиву везу СПЦ и народа.
Да ли је опозиција препознала овај историјски тренутак?
Опозиција у Црној Гори је годинама разједињена, али овај пут је препознала историјски тренутак у којем се држава нашла. Иако су под баражном паљбом и подметачинама режима и њихових медија, опозиција успијева да одоли свим тим изазовима и да не отежава ионако тешку позицију Српске православне цркве у Црној Гори. Ово би морао бити сигнал за искрену опозицију да стане под један барјак, јер само тако може доћи до промјена које су неопходне овом друштву.
Шта они у политичком смислу доносе – они нису, како смо чули, страначки, али ипак јесу политички?
Тренутно није вријеме за мијешање политике на овај веома клизав терен, али је јасно да све ово ипак на крају мора добити политички епилог, највјероватније кроз изборе, који морају да се одрже најкасније до новембра ове године, а вјероватно и раније. Грађани који су на литијама махом су људи који интимно припадају некој партији, али то не показују, што је одлично, јер су Црква и одбрана Цркве изнад сваке партије. У цијелој овој причи политички је добро што у литијама учествују и гласачи ДПС-а који ће, сигуран сам, на изборима знати да казне партију за коју су гласали тако што ће их ускратити за глас.
Сматрате ли да је време за уставно преуређење Црне Горе?
Црна Гора је свој устав, који је и даље важећи, а који оптерећује комплетну државу, донијела искључиво на штету српског народа у Црној Гори. И као такав, тај устав није био одржив ни првог дана након усвајања, а не данас. У њему је српска популација, која чини трећину Црне Горе, дискриминисана без и једног јединог права. Данас немате у Црној Гори, у којој има скоро 30 одсто Срба, ниједног државног функционера који се изјашњава као Србин. У Влади нема Срба, нема их ни у полицији ни у Војсци, нема их ни у спортским савезима. Једноставно, власт жели да 30 одсто својих грађана избрише или, што је опасније, да их асимилује и преведе у Црногорце, који такође нијесу већина јер је и њих испод 50 одсто. Сматрам да је вријеме да се реалност преточи у нови устав и да Срби добију права макар у оном проценту колико их има, ништа ни више ни мање од тога. А не као данас да у Влади нема ниједног министра који је Србин, а има их неколико који су Албанци или Бошњаци, којих у Црној Гори има пет, шест или седам пута мање него Срба.