Опомена за опоменом низала се на рачун Србије крајем прошле недеље у финској престоници Хелсинкију.
Иако је са свих страна потврђена европска перспектива не само Србије већ и целог региона, са друге је врло јасно и експлицитно речено не може да се ради. Неки су били директини од других, али је суштина иста – ако сте опредељени за ЕУ, морате да решите проблем са Приштином и, ако сте опредељени за ЕУ, размислите о својим одлукама и не скрећите са пута.
Ово друго односи се на намеру Србије да у октобру потпише Споразум о слободној трговини са Евроазијском унијом коју су појединци, попут словачког шефа дипломатије Мирослава Лајчака, назвали „проруском групацијом“, као и да је таква намера „збуњујућа“.
Међутим, он није једини који се критички осврнуо на планове Србије, које многи тумаче као још један корак ближе Русији, односно учвршћивање те културо-историјске, односно економске и политичке везе две земље.
У суштини, ово би могло да се схвати и као још једна опомена да не се не може седети на две столице, што Србија упорно покушава да ради, а ово је само један од примера.
То би, у исто време, могао да буде још један „црвени картон“ који је Србија добила или који ће тек да добије када буде дошла у ситуацију да, на пример, отвори неко од преговарачких поглавља, како би се приближила европској породици народа.
Како та казна изгледа, Србија је могла да види у јуну ове године, када је отворила само једно преговарачко поглавље са ЕУ. То јесте корак ближе чланству у Унији али, у исто време, корак даље од 2025. године, која је дата као оквиран датум за чланство.
Ноншалантан став, нисмо још у Унији па можемо да радимо шта нам се прохте, сва је прилика да нити пролази нити ће то бити могуће, тим пре што се све ово, на шта јавност или не обраћа превише пажње, или прође испод радара, не значи да се „тамо негде у ЕУ не нотира“. Напротив.
То је разлог због кога Брисел, свако мало, опомене Србију где је пошла, који је њен пут, и шта на њему мора да ради а, осим свеобухватних реформи, владавини права, медијима, и многим другим, ту је и усклађивање спољне политике са европском, чиме се баш не можемо подичити, и услов свих услова – решење косовског проблема.
„Србија да престане…“
То је управо и рекао још увек актуелни комесар за проширење Јоханес Хан, који је на министарском састанку у Хелсинкију навео да је дијалог, и постизање споразума између Београда и Приштине кључан за европску перспективу целог региона Западног Балкана.
Још јаснији је био када је поручио Србији да престане са иницијативама за повлачење признања Косова „које спроводи широм света“. Истина, Приштини је поручио да мора да повуче таксе.
Како објашњава Димитрије Милић, политички аналитичар и програмски директор НВО „Нови трећи пут“, критике на рачун Србије, а нарочито порука у вези са потписивањем споразума са Евроазијском унијом, није економско, него политичко питање.
– Иако има могућност слободне трговине, Србија у Русију извози од године до године између пет и седам одсто свог извоза. На другој страни, извоз на тржиште ЕУ је близу 70 одсто српског извоза и од 2009. извоз у ЕУ скочио је чак три пута – прича Милић.
Како појашњава, као и ЦЕФТА споразум, и овај споразум неће важити након уласка Србије у ЕУ.
– Међутим, упркос маргиналних економских ефеката споразума са Евроазијском унијом, у спољнополитичкој сфери ово представља веће симболичко везивање за Русију. Највеће неслагање Србије са спољном и безбедносном политиком ЕУ осликава се управо у односу на став Србије у односу санкције Русији. Овај споразум перципиран је као континуитет таквог става – навео је Милић.
Приоритет мора бити главни партнер
Он је појаснио да су Србији приоритет радна места грађана, експанзија и раст њених комапнија.
– То значи да приоритет мора бити њен главни трговински партнер, онај из кога долази највећи број инвестиција и који запошљава највише људи у Србији, а то је ЕУ – истиче Милић.
Све то, само на мало другачији начин, била је порука из Хелсинкија, и није само Лајчек једини који је то рекао, Исто је потврдио и литвански министар спољних послова Линас Линкевичијус.
– Свака земља има право да доноси своје трговинске и економске одлуке, али пожељно би било и добро да су у складу с политиком Уније којој ће се придружити – литвански министар спољних послова Линас Линкевичијус.
„Зажалићемо“
Осврт је стигао и из канцеларије шефице европске дипломатије ЕУ Федерике Могерини која је поручила да Београд може потписати споразуме с ким год жели пре придруживања ЕУ, али и да се у преговорима о пријему „Србија обавезала да ће се повући из свих билатералних споразума о слободној трговини на дан приступања ЕУ“.
Она је позвала ЕУ да задржи снажно пристуство на Западном Балкану у циљу остваривања јасног интереса, а то је увођење целог Балкана у ЕУ.
– Убеђена сам да ћемо, ако то не урадимо, зажалити већ за неколико година – поручила је Могерини на годишњој конференцији ЕУ амбасадора у Бриселу.
Неусклађени
Иако, додуше, овог пута у Хелсинкију није експлицитно речено, а има везе са Русијом, јесте (не)усклађеност спрске спољне политике са европском.
То је један од разлога због чега Србија није још увек добила извештај о скринингу за поглавље 31 које се односи управо на спољну политику, и још један знак шта ЕУ мисли о њеном кокетирању са Русијом.
Илустрације ради, прошле године проценат усклађености био је 52 одсто од укупно 100, а ситуације у којима се Србија није усагласила најчешће су се односиле на Русију.
Последњи шамар од САД
Још једна пацка Србији због блискости с Русијом стигла је од САД – косовска војска ће по свему судећи учествовати на предстојећој војној вежби „Џоинт риекшн 19“ (Јоинт реацтион), која ће бити одржана крајем октобра ове године у Албанији, што се може протумачити као још један покушај Запада да промовише Косово с једне стране, а с друге да дисциплинује Србију.
Према незваничним информацијама, САД покушавају да „на мишиће“ прогура дефинитивно учешће КБС-а, и све то наочиглед Србије која је у овој иницијативи само посматрач.
Наиме, на тој вежби ће учествовати чланице Америчко-јадранске повеље“ (Иницијатива А5), међу којима су Хрватска, Албанија, Македонија, Црна Гора и БиХ.
