Завршна реч амбасадора Владимира Кршљанина на конференцији „Култура сећања и неговање историјске истине“ одржаној 19. октобра 2024. у Руском дому у Београду:
Захваљујем се свима за ову незаслужену част, указану мени као државном службенику – ветерану, да кажем неколико реченица на самом крају.
Пре свега, изражавам захвалност свима који су учествовали у припреми овог догађаја, на челу са Зораном Антићем, Александром Растовићем, Амбасадом РФ.
Резултат који ће се тек видети кад сутрашњи дан прође, али већ по иступањима високих представника Русије и Србије на почетку данашњег скупа, показује се веома јасно, а пре свега јучерашњом честитком председника Путина председнику Вучићу, да 20. октобар, Дан ослобођења Београда, заиста постаје заједнички празник Србије и Русије, како је то јуче прецизно рекао господин Косачов.
Огромни су за то разлози, које не треба објашњавати, а нама такав празник ите како треба.
Девети мај је празник читавог света, пре свега Европе, која је ослобођена од фашистичке окупације, али и многих делова света који су ослобођени у истом часу, па је и наш празник, али је 20. октобар српско-руски празник који се ни са чим другим у историји не може поредити, па је и то један од разлога зашто ћемо сутра Бесмртни пук први пут имати и 20. октобра, а не само 9. маја, а за јако оправдање постоји.
Победа над фашизмом је највећи догађај и највећи и једини консензус постигнут у историји човечанства.
Не можемо ни један историјски догађај са тим да упоредимо – у смислу да су сви и научни и политички фактори целе планете заузели о томе исти став. Тај консензус и та победа су засновани на историјској улози Совјетског Савеза и Црвене Армије, заправо Историјске Русије.
Због те победе и те снаге је створена антихитлеровска коалиција која је омогућила тај историјски консензус и ту су заједно са Совјетским Савезом били САД и Велика Британија током готово читавог Другог светског рата, а касније су се том друштву, међу сталним чланицама Савета безбедности УН, прикључиле, с разлогом, и Француска и Кина.
Истовремено, Србија је била најјачи савезник Црвене Армије у поробљеној Европи, односно наши НОВ и ПОЈ, којима су Срби чинили највећи део.
На основу те победе и тог консензуса створен је систем међународних односа и међународног права, који још увек бранимо, јер је у интересу свих.
Осуда фашизма је неупитна, али данас се види да се у исту раван мора ставити део западне олигархије – закулисе, који иако не прокламује отворено фашистичку идеологију, допринео је, како настанку фашизма, тако и његовом очувању до данас.
Посебно су индикативне судбина бивше Југославије, која је од истих наци-фашистичких снага и готово на исти начин разбијена и 1941. и 1992, и судбина бивше Украјине – у оба случаја су западне владе (и њихове тајне службе!) употребиле фашисте (усташе, балисте, бандеровце) за распиривање сукоба.
Тиме се показао цивилизацијски јаз. Запад је кренуо да уништи цивилизацију – историјску Русију и најпре историјску Србију, као њену предстражу. На неки начин се историја понавља, зато што сви учесници консензуса 1945. нису били довољно искрени, а и зато што данас поново имамо светску већину коју предводи Русија, на челу отпора (који је започела Србија 90-их), и која је пред новом фазом стварања међународних односа утемељених на тековинама Велике Победе над фашизмом.
Тиме ће олигархија, која се супротставља светској већини, бити изједначена са њеним фашистичким нуспродуктима и уклоњена са историјске сцене.
То су неке пројекције. Али те пројекције морају да почивају на чврстом темељу, а тај чврсти темељ је дубоко историјско познавање и афирмација историје и достигнућа Другог светског рата, о чему је пре свега било речи на овој конференцији.
Несумњиво је да се мора чувати и продубљивати истина о антифашистичкој борби, без икаквих ревизија, релативизација и одступања од суштине. То је предуслов да се одбране тековине победе над фашизмом, на добробит човечанства. Тиме бранимо мир, слободу, демократију, равноправност, солидарност и развој.
Русија и Србија, које су имале највећу улогу у победи над фашизмом, морају бити савезници и у одбрани тековина те победе, што смо, надам се, и данас показали, али је потребно да то још више представљамо нашој јавности. То је сад потребно, више него икад, и нама, и читавом свету.
Владимир Кршљанин