Обезбеђење присуства војске и полиције Републике Србије барем на делу територије Косова и Метохије није само право Републике Србије гарантовано Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, већ је и нужно ради обезбеђења опстанка Срба и другог неалбанског становништва на једином преосталом подручју где су се у знатнијем броју одржали од 1999. године, наводи се у захтеву Београда упућеном команди Кфора.
У том захтеву Србија тражи да се омогући повратак њених војника и полицајаца у јужну покрајину, по слову важеће Резолуције 1244, пишу „Вечерње новости“. Ово би допринело не само безбедности Срба, већ и процесу нормализације односа и постизања нужног степена стабилности.
У тексту у који су „Новости“ имале увид, таксативно се наводе разлози због чега је неопходан долазак српских безбедносних снага, а уз документ је команданту међународне војне мисије Анђелу Ристучи послато и шест исцрпних прилога са подацима о угрожености Срба и других неалбанаца, графички прикази етничког чишћења после 1999, информације о Мартовском погрому над српским народом из 2004, списак илегалних упада „косовских“ специјалаца на север КиМ…
Овај потез српских власти није пуцањ у празно, оцењују „Новости“, јер је Резолуција 1244 тако формулисана да из ње произлази обавеза да се омогући повратак српске војске и полиције на КиМ.
Имајући то у виду, командант Кфора нема дискреционо овлашћење да одлучује о томе да ли ће то допустити или не, већ је дужан да омогући долазак српских безбедносних снага у јужну покрајину.
„Повратак војске и полиције Републике Србије не представља пуку могућност, већ је Резолуцијом СБ УН створена обавеза за Кфор да овај повратак омогући“, наводи се у захтеву Београда.
У тексту српска страна подсећа да је Резолуција 1244 неспорно међународно-правно обавезујући акт који сходно члану 103 Повеље УН има примат над свим другим споразумима и аранжманима. Наводи се да је Резолуција усвојена на основу пристанка Републике Србије на решења која су садржана у анексима 1 и 2, који чине њен неодвојиви део.
Другим речима, суштинска основа за успостављање међународне управе (како њене цивилне, тако и безбедносне компоненте) и ограничавање овлашћења Републике Србије на територији КиМ је управо пристанак Републике Србије (односно СР Југославије чији међународно-правни континуитет наставља Србија).
Пристанак је дат у очекивању да ће међународна управа вршити свој мандат у складу са договорима који су постигнути и који су интегрални део Резолуције 1244. Резолуцијом 1244 потврђене су обавезе држава да поштују суверенитет и територијални интегритет Републике Србије и других држава у региону у складу са начелима који су установљени према општем међународном праву и Завршном акту из Хелсинкија.
Ипак, у документу се констатује да се „међународна управа на КиМ већ годинама оглушује о главне одговорности које се односе, између осталог, на организовање и надзор над развојем привремених институција самоуправе у ишчекивању политичког решења. Помиње се и недовољна ефикасност Кфора који би требало да обезбеди безбедност свих особа на територији КиМ:
„Српско и друго неалбанско становништво је изложено константном прогону, што је резултирало између осталог тиме да је од успостављања мисије Кфора етнички очишћено 312. насеља. Садашње стање на територији КиМ је такве природе да захтева предузимање одговарајућих мера ради спречавања потпуног уништавања вредности које су потврђене Резолуцијом 1244. Међу тим мерама је свакако и омогућавање повратка договореном броју припадника војске и полиције на КиМ.“
У захтеву стоји да „ситуација која је створена перманентним и тешким кршењима Резолуције 1244 представља јасан основ за органе Републике Србије да предузму одговарајуће мере како би се заштитили на међународном праву заснована права и интереси“:
„Мере које настоји да предузме Република Србија, односно обезбеђење полицијског и војног присуства на делу територије КиМ, нужно је ради обезбеђења поштовања начела и правила међународног права, заштите објеката српске културне и верске баштине и минимума безбедности српског и другог неалбанског становништва. На тај начин би се допринело сузбијању континуираног спровођења политике прогона, као злочина против човечности, српског становништва са територије КиМ и даље дестабилизације.“
У тексту се наводе разлози који Србији дају јасан основ да предузме противмере:
- Немогућност вршења основних функција међународног војног присуства, што је резултирало, између осталог, формирањем оружаних формација способних да врше упаде на северни део КиМ.
- Протеривање српског становништва са територије КиМ и необезбеђивање минималних услова за повратак прогнаног становништва.
- Уништавање верских и културних објеката и крађа црквене имовине која је добила размере културног геноцида, а Резолуцијом 1244 потврђено је право Републике Србије да обезбеди војно и полицијско присуство ради заштите својих светиња.
- Узурпација државне својине.
- Немогућност међународног цивилног присуства да обезбеди минимум поштовања начела владавине права.
- Перманентно кршење, од стране Приштине, споразума који су постигнути у дијалогу који се води под покровитељством ЕУ.