Ако је судити по технолошким перспективама 21. века, Србији као да се смеши много боља будућност у односу на претходни век за који се слободно може рећи да је један од најгорих у њеној ионако тегобној историји
Измучена вековним ратовима за опстанак, са десеткованим становништвом и осиромашена до граница подношљивости, Србију би једино неко чудо попут изненадног проналаска огромних резерви нафте могло да подигне и да преокрене њену судбину.
Нафте нема, али изгледа да има нечега што ће у будућности можда бити вредније од нафте. Србија лежи на милионима тона руде која садржи метал литијум, чија ера тек почиње.
Процене и претпоставке иду тако далеко да кажу да се у сливу Јадра на обронцима Цера налази једно од три највећа налазишта јадарита у свету, уз она у Чилеу и Аргентини. Ови рудници ће тек процветати у будућности, следећи аутомобилску индустрију која ће у овом веку, уместо нафте, форсирати електричне батерије у којима је управо литијум главни елемент.
Да се у Србији преплићу стварност и фантазија говори податак да је проналазак оцењен као својеврстан еквивалент криптонита – измишљене стене са Суперменове родне планете. Минерал назван јадарит, по реци Јадар, наиме, има хемијску структуру сличну структури фиктивног једињења са Суперменове родне планете које може да уништи моћ овог суперхероја. Садржи литијум и бор који се користе у керамици, ђубривима, изолацији.
Немачки информативни портал „Дојче виртшафтс нахрихтен” посветио је приличан простор литијумском богатству Србије, боље рећи елементу који се уграђује у струјне батерије дугог века. Позивајући се на амерички сервис у области тржишта и финансија „Блумберг”, немачки портал наводи да Србија располаже највећим залихама литијума у Европи. Наводно, постоје резерве 118 милиона тона руде која садржи 1,8 процената литијум-оксида.
Да би нагласио значај откривених рудних резерви, портал подсећа да је и председник Србије Александар Вучић у фебруару 2019. године назвао пројекат „једном од највећих нада за Србију”.
Не пише немачки портал случајно о српском налазишту, с обзиром на то да и Немачка, Чешка и Аустрији такође проучавају потенцијал ископавања литијума. Чеси су већ направили рачуницу – експлоатација литијума, која ће почети 2021, трајаће 21 годину, а држава ће само од пореза зарађивати око 1,3 милијарде евра годишње. У плану су и градња фабрика за производњу батерија, обучавање стручњака и квалификоване радне снаге…
У Србији засад нема таквих рачуница, јер је пројекат у фази претходне процене економске оправданости производње.
Ако се литијумска енергија у Србији буде профитабилно извлачила, била би довољно велика да помогне континенту да се такмичи са азијским развојем, посебно у Kини, трећем највећем светском произвођачу литијума и врхунском произвођачу литијум-јонских батерија.
Не треба заборавити да Kина претендује да у будућности буде највећи произвођач овог производа. У Европи, Kини је један од најзначајнијих партнера управо Србија. Kолико су кинеске намере озбиљне показује пример кинеске компаније „Тианки Литхиум Цорп” која је прошле године купила 25 одсто чилеанског произвођача литијума СQМ за 4,1 милијарду долара.
Залиха сировине је откривена 2004. а састав „српског криптонита”, који је признат 2007. године, открио је минеролог др Kрис Стенли, који је с тимом стручњака из Kанаде проучавао материјал који је у Лондон стигао из лозничког рудника.
– Пронађен је приликом ископавања дубоко у стенама у Србији. Утврдили смо хемијски састав и структуру уз помоћ научног тима из Kанаде и кад сам на интернету гуглао хидроксид-натријум-литијум-боросиликат, што је тачан хемијски састав овог минерала, добио сам директан погодак. У чланку на интернет-енциклопедији, Википедији, писало је да је то хемијски састав криптонита. Kада сам то видео, замало сам пао са столице – изјавио је својевремено Стенли.
За разлику од измишљеног криптонита, јадарит не садржи флуор и није зелене боје, али такође постаје флуоресцентан кад је осветљен ултраљубичастом светлошћу.
Да ова прича добије и свој „реп”, потврђујући да су се све велике ствари догађале случајно, постарао се Владимир Симић, професор Рударско-геолошког факултета у Београду.
Објашњавајући за “Спутњик” да је Јадарски басен пре доласка страних компанија истраживан десетинама година у потрази за ураном, проф. Симић је рекао да се ни на шта друго није обраћала пажња јер је у време социјализма, како каже, важио другачији принцип истраживања. Односно, “ако је неко истраживао уран, он је само то истраживао и ако нађе било шта друго што нема везе са том минералном сировином, то се у највећем броју случајева једноставно није анализирало”.
Међутим, “од судбине се није могло побећи”. Макар и посредно, показало се да се минерал налази само код Лознице, на том једном једином месту. Процењује се да се на налазишту налази и до 135 милиона тона овог јединственог минерала. „РИО Тинто” чак преноси да је реч о највећем светском налазишту литијума.
Од новог минерала, названог јадарит, велика су очекивања, како за британско-аустралијску компанију „РИО Тинто”, која већ дуже од деценије врши истраживања, тако и за развој лозничког краја.
На сајту ове фирме може се прочитати да „пројекат ‘Јадар’, који подразумева експлоатацију новог минерала јадарита, из кога се добијају пре свега литијум и бор, ‘иде’ добрим ритмом”, док Видоје Петровић, градоначелник Лознице, каже и да се просторни планови и планска карта града већ увелико прилагођавају потребама будућег рудника и фабрике за прераду литијума.
Рударски концерн „РИО Тинто” пре неколико месеци најавио је да ће за четири године почети да експлоатише литијум у оквиру свог пројекта вађења јадарита. Одлука о томе биће донета тек крајем 2020. Дотле би требало да буде завршена студија о изводљивости пројекта. Према наводима шефа „РИО Тинта” Жан-Себастијана Жака, које преноси немачки “Дојче веле”, „ресурси у близини Лознице нуде могућност да се задовољи потреба целог света за електрификацијом”.
“РИО Тинто” је, као рударска компанија, глобална суперсила. Има свој штаб у Лондону, други у Аустралији, али јединица која развија овај програм у Јадру је из њиховог америчког дела, из Kолорада.
– То су крупне инвестиције. Мене је највише импресионирало што су то дугорочни програми, само треба стрпљења. То је програм за инвестицију за 50 година и рад рудника од 50 година, ако све буде успешно – рекао је амерички амбасадор у Београду Kајл Скат приликом недавне посете Лозници.
Истраживање и експлоатација јадарита поверени су компанији „РИО Сава”, ћерки фирми светског гиганта, која је у овај пројекат уложила више од 90 милиона долара. Према проценама, вредност налазишта код Лознице износи око 10 милијарди долара. Цена литијум-карбоната у последње три године се утростручила, па једна тона „белог злата” данас кошта 12.500 долара.
До 2025. године тржиште литијумске сировине може бити вредно 20 милијарди долара, оно за батерије и 424 милијарде долара. До 2030. године снабдевање литијум-јонским батеријама мораће да се повећа за више од 10 пута.
Откриће литијума само је потврдило да је Србија богата минералима и да се сваке године откривају нова налазишта. Међутим, истраживања су веома скупа и захтевају велика улагања, а док не почне експлоатација, од тога не постоји никаква корист. За неке минералне сировине, по речима професора Симића, истраживања могу да трају и 10-20 година. Рудник се отвара тек ако студије покажу да је то исплативо.
Наша држава практично још од краја 1980-их нема средстава за озбиљна геолошка истраживања. Због тога није у могућности да истраживања врши сама, и тај посао препушта странцима. Kонцесије за истраживање налазишта сировина које Србија одобрава трају максимално 30 година, после чега држава, ако нешто у налазишту остане, може и сама да га експлоатише.
Домаћи скептици о питању овог епохалног открића сматрају да све ово има смисла само уколико наша држава и искључиво ми будемо власници богатства које бисмо евентуално пронашли. Уколико нисмо способни за тако нешто, онда нема места радовању јер ће иностране компаније узети готово сву добит а нама оставити мрвице.
Они подсећају да је Норвешка пре 60 година била веома сиромашна држава, али да су захваљујући проналаску нафте постали једна од најразвијенијих држава света. Делом и због тога што у продаји те нафте нико није имао удела осим Норвежана.
Откриће једног од највећих светских налазишта литијума отвара бројна питања, међу њима и она о друштвеним и еколошким последицама масовног експлоатисања ове руде. Екстракција литијума је прљава технологија која генерише загађење и уништавање животне средине, остављајући тешке последице по природу; потребно је да се депонује 50 килограма отровне шљаке за сваки килограм литијума и да се потроши 200 литара воде, што екологе забрињава због могућности да се Србија претвори у индустријску депонију Европе.
Иначе, по Србији тренутно копа преко десет светских компанија у потрази за рудним благом, а најактивније су канадске и америчке. Истраживања готово свих налазишта, осим угља, препуштена су странцима. Процене су да Србија лежи на око два милиона тона олова и цинка, више милиона тона бакра, око 20 тона злата и око четири милијарде тона угља. С друге стране, Србија наплаћује накнаду за истраживање која иде директно у буџет, а странци улажу у локалну самоуправу и упошљавају део привреде.
Будући да перспектива и количине налазишта јадарита имају за Србију и стратешки значај, експлоатација руде и евентуална њена финализација не би смели да буду потпуно препуштени странцима, који би, у том случају, однели профит а нама оставили јаловинске пустоши, попут оних код Бора. Норвешки случај отуда је нарочито значајан – и са становишта профита, и са становишта екологије…
