Процењује се да се у Србији годишње генерише око 100 милиона тона грађевинског отпада. Милиони тона бетона, цигле, црепа, земље одвозе се уз огромне трошкове на депоније. У Винчи је 73 одсто таквог отпада. У то се не убрајају бројна дивља сметлишта којих има у целој земљи.
– Ада Хуја, као једна од великих депонија и комуналног и грађевинског отпада, постаје јако проблематична за будућу градњу јер је тешко поставити шипове зато што је унутра и бетон и арматура и све и свашта, и то тло не може да се стабилизује – каже Аца Поповић из Привредне коморе Србије.
Око 80 одсто грађевинског отпада може се поново искористити. У скандинавским земљама и више од 90 одсто.
– Ми правимо бетон користећи природне сировине што данас представља нешто што је скоро па неприхватљиво и идеја је да заједнички пројекат свих нас буде да што мање користимо природне сировине, а што више рециклиране – каже доц. др Јелена Драгаш са Грађевинског факултета.
Материјал који остаје од рушења, адаптација, реновирања, реконструкција чини две трећине отпада у Србији, а у ЕУ једну трећину.
– Суштина је да се што мање минералних сировина користи у изградњи нових објеката. У Европи постоји већ дуго времена забрана вађења шљунка и песка из река, они тако штите животну средину, а све друго што раде кроз обнову, рушење, кроз мењање разгледница града, у ствари се користи као нови материјал да би се заштитили природни ресурси – каже Дејан Бојовић из Српске асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу.
Према неким рачуницама, Србија би, уколико почне да рециклира грађевински отпад и употреби га као ресурс, могла да оствари добит од око 500 милиона евра годишње.
