Заокупљени нашим мукама и проблемима и услед недостатка времена да се на озбиљан начин бавимо спољном политиком, можемо слободно рећи да нам је најављени дефинитивни излазак САД из Споразума о елиминацији ракета средњег и кратког домета у најмању руку потпуно промакао, те да дефинитивно нисмо свесни какве последице по човечанство – али свакако и на нас као државу – може да има ова одлука америчких власти.
Наравно, све државе на свету имају право на остварење својих интереса, па самим тим и САД. Али проблем је што у остварењу својих интереса оне брутално газе све око себе тиме што друге потурају да за њихове интересе буду топовско месо у сукобу са Русијом. Србији је, с обзиром на прокламовану војну неутралност (коју смо иначе установили као обавезну скупштинском резолуцијом, али и изменама и допунама Закона о одбрани у члану 3. и тачки 9, где се дефинишу одбрамбени интереси) сада потребна нарочита мудрост како би успела да очува такву позицију.
ОДБРАМБЕНИ ИНТЕРЕСИ
Отуда је веома важно да јасно назначимо шта смо као држава дефинисали да су наши одбрамбени интереси. То су: заштита суверености, независности и територијални целовитости Републике Србије; заштита безбедности државе и њених грађана; очување мира и безбедности у региону и свету; војна неутралност, сарадња и партнерство са државама и међународним организацијама у области безбедности и одбране. Дакле, да подвучемо црту, на основу Закона о одбрани ми имамо обавезу као држава да се строго придржавамо онога што смо дефинисали као наше одбрамбене интересе, а војна неутралност је свакако један од њих.
Излазак САД из поменутог споразума могао би у пракси жестоко да удари на нашу војну неутралност. Као што САД имају право на своје интересе, на исти начин она друга сила која је овом одлуком директно гађана – а то је Руска Федерација – такође има своје интересе. У овој ситуацији њен основни циљ је да се заштити, па нема никакве дилеме да ће она поново покренути развој ракета средњег и кратког домета, тим пре јер ће јој бити неопходне како би могла да одговори на – сада већ више него евидентну – трку у наоружању.
Дакле, Русија ће бити принуђена да се брани, па ће тако свака европска држава која буде имала америчке системе на својој територији бити потенцијална мета руских ракета. Суштински, Американци гурају Европу у крајње непотребан и бесмислен сукоб који би по европске земље у потенцијалном америчко-руском конфликту могао да буде фаталан.
Наравно, руска дипломатија ће сигурно покушати да одговори владе европских држава да ракетне системе – по наговору Американаца – окрену ка Русији, али тешко је поверовати да ће било која од тих земаља смети да се супротстави Америци. Стога је нереално очекивати да ће руска дипломатија имати неки значајнији успех.
„МОЖЕ НАМ СЕ, НАЈЈАЧИ СМО“
Оно што се мора подвући је чињеница да Русија ниједним својим гестом није испровоцирала овакву ирационалну одлуку САД, односно да је више него очигледно прилично бахато понашање оних који своју лидерску позицију у свету желе да очувају на путем демонстрирања сурове силе чији би се једини принцип могао описати као: „може нам се, најјачи смо“.
С обзиром на одлуку коју су јавно прокламовали, може се очекивати да ће један од америчких приоритета на просторима Европе бити стационирање модерних ракетних система крактог и средњег домета. Њихов потенцијални циљ је свакако Русија. Наравно, Американци ће према овоме ценити и лојалност својих савезника. На тај начин велики број европских земаља, посебно Централне, Источне и Југоисточне Европе, улази у процес између чекића и наковња. Шта год да одлуче, неће бити добро по њих. Уколико се усуде да одбију Американце, „Велики брат“ ће се потрудити да таквом савезнику на све начине загорча живот. Уколико пристану, онда те државе постају легитимна мета руских ракетних система у потенцијалном сукобу.
То опет може да створи огромно незадовољство код обичног народа у тим државама, јер ником није пријатно сазнање да је на нишану тако моћне силе као што је Русија. Самим тим, владе које пристану на стационирање америчких ракета мораће своју власт да осигуравају искључиво кроз америчку помоћ, која уме да буде крајње брутална према онима који одбију да је прихвате. Све то ће довести до великих политичких криза унутар тих земаља. Посебам проблем ће настати уколико се нека од тих влада дрзне и направи тајне споразуме са Американцима мимо јавности, а спекулише се да се такви споразуми већ исподжитно реализују.
Други проблем који се јавља за европске државе је економски, јер трка у наоружању захтева додатне финансијске трошкове. Американцима то, наравно, одговара, јер ће натерати европске земље да подигну трошкове за своје војне буџете, а они ће им потом продавати оружје, посебно ракете. Чиста добит за америчку војну индустрију преко леђа пореских обвезника у Европи.
ОПАСНОСТ ЗА СРБИЈУ
За Србију је потенцијално највећа опасност стационирање ракетних система у Румунији. Амерички противракетни системи се већ налазе у Румунији, а с обзиром на приличну зависност наших комшија од САД реално је очекивати да ће Американци уз одређене притиске издејствовати да Румунија пристане и на стационирање ракета средњег и кратког домета са нуклеарним главама. Самим тим у нашем комшилуку имаћемо државу која ће постати легитимна мета руских нуклераних ракета, што није ни мало охрабрујуће по нашу безбедност.
Са друге стране, верујем да ће се Американци значајно ангажовати да притисну и Србију како би пристала на сличне уступке и то је моменат у коме ћемо морати да употребимо мудрост како бисмо избегли да се нађемо између две ватре. Олакшавајућа околност је што нисмо чланица НАТО савеза и немамо намеру да будемо, те нас стога није могуће уцењивати машући шаргарепом евентуалног чланства или претећи штапом избацивања из Алијансе.
Србија би могла да за сва времена затвори књигу евентуалног сврставања на било чију страну тако што би у нови Устав унела члан који би нас апсолутно обавезивао на политику војне неутралности. Значи, сарадња са свима у свим областима је неспорна, али никакве базе, ракете или шта год не могу да буду на нашој територији, осим онога што у свом саставу има Војска Србије.
Јасно је да се овакав став не би допао ниједној од великих сила – а свакако би се најмање допао Американцима. Ипак, шта нам је алтернатива? Да допустимо да будемо на нишану руских нуклеарних ракета и да кваримо односе са том истински пријатељском државом? Србија такав луксуз себи не може да допусти. Зато би требало да учинимо све како бисмо очували нашу војну неутралност. Све мимо тога је превише скупа цена за Србију.
Владимир Ђукановић
