Појавише се бројни пронатовски аналитичари у јавном простору Србије, те се господин Драган Шормаз осетио угроженим у свом послу, на свом терену.
Човек мора да се избори са бројном конкуренцијом, те је критика министра Вулина пун погодак у њиховом систему вредности, тј. нешто што се високо цени тамо где је Шормазу битно.
А министар Вулин, добро познајући свој народ, одреаговао је онако како највећи број Срба размишља.
Срби на уцене и ултиматуме не реагују како се од њих очекује, већ супротно томе.
То је суштина поруке нашег министра коју је Шормаз употребио за своје буквално тумачење и „одбрану ЕУ од Вулина“.
Шормаз каже „да политика притисака не постоји (мисли на ЕУ), да постоје очекивања, јер смо својом вољом постали кандидат за чланство у ЕУ, те због тога на том путу морамо радити све што раде и наши партнери!“
У ставу му се придружује др Илија Животић, нови члан, и како то код нас бива, одмах функционер СНС.
Да ли је баш тако?!
Србија је кандидат за чланство, а не члан!
Kандидат и члан немају исте обавезе, а посебно не обавезу вођења истоветне спољне и безбедносне политике.
До 2021. отворено је 18 од 35 преговарачких поглавља и тек крајем 2021. отворен је кластер 4, који садржи четири преговарачка поглавља.
За све ово време само два поглавља су привремено затворена, али ниједно коначно!
Имајући у виду досадашњу динамику поставља се питање колико ће овај процес да потраје?!
За отварање поглавља, по новој методологији – кластера, неопходна је сагласност свих држава чланица Европске уније.
Ово значи да преговарање може да заустави било која чланица ЕУ која има „нерешена“ питања са државом која је кандидат за чланство или једноставно оцени да је приступање дате државе супротно њеном интересу. Уз Хрватску као суседа, која је све само не добронамерна према Србији, ово процесу преговарања даје црту крајње неизвесности.
Став ЕУ у вези с прихватањем Србије и земаља Западног Балкана није конзистентан.
У самој ЕУ присуствовали смо полемици у вези с проширењем.
Kо гарантује да се ова дилема неће опет појавити? Пријем у чланство не зависи само од испуњености услова већ и од политичке воље држава постојећих чланица.
Пример су Румунија и Бугарска, које су „преко ноћи“ примљене у ЕУ из јасних геополитичких разлога НАТО-а.
Циљ је био територијално одсецање Русије од Балкана, Јадранског и Средоземног мора.
Хрватска је примљена у ЕУ после протеривања 250.000 Срба и промене Устава у којем је српски народ избрисан као други конститутиван народ.
Хрватска је примљена и без јасног одређена власти и јавности према геноциду над српским народом у Другом светском рату, уз величање усташтва и актера геноцидне политике.
С друге стране, Србији се јасно саопштава кроз последњи Извештај да је услов за прихватање у чланство „свеобухватни и правно обавезујући споразум о нормализацији“ са тзв. Kосовом.
Ако знамо да се Приштина у преговорима поставља ултимативно и крајње деструктивно, наведени услов охрабрује ту страну да настави са деструкцијом, рачунајући да ће Србија прихватити све захтеве услед жеље да се што пре нађе међу чланицама ЕУ.
Уз све наведено, не знамо да ли ће се процес приступања окончати за 10, 20, 30 година или никад.
Зашто би онда Србија морала да ради исто што и све чланице ЕУ?!
Теза коју НАТО проповедници пласирају ових дана преко националних медија да је Србија пред избором „санкције Русији или економска пропаст“ јесте пропагандна лаж!
Ево и зашто.
Увођењем санкција Русији, Србија би извршила економско и политичко самоповређивање!
Kористећи бесцаринске погодности Србија годишње извезе у Русију преко 900 милиона евра, пре свега пољопривредних производа и меса.
Санкције Русији значиле би да Србија за ову робу мора да тражи ново тржиште.
А шта до тада са домаћом робом у вредности преко 900 милиона евра?
Из Русије увозимо пре свега енергенте, 20 одсто нафте за коју постоји алтернатива, али и 100 одсто природног гаса, за шта алтернатива не постоји.
Ако се придружи санкцијама, Србија би морала да откупи преко 56 одсто вредности НИС-а, колико износи удео руског Газпромњефта у овој компанији, јер компанија са већинским руским капиталом по правилима западних санкција не би могла да послује у Србији.
Руси поседују 51 одсто акција „Банатског Двора“, јединог складишта природног гаса у нашој земљи и 51 одсто „Гастранса“, трасе „Балканског тока“ кроз Србију.
Ово значи да би и складиште и наведени транспортни систем морали да нађу новог власника.
Из разлога политичке коректности, логично би било да купац буде држава Србија, али се поставља питање којим новцем?
Kредити подразумевају рате и камате, које би у овим случајевима биле велико оптерећење за државни буџет и бацање пара.
Народ за сличне ситуације каже „од готовог прави вересију“.
Посебан проблем била би цена природног гаса.
Kрајем маја завршава се шестомесечни продужетак дугорочног споразума са Русијом и Србија ће од јуна гас куповати по ценама из новог дугорочног споразума.
Санкцијама би Србија показала отворено политичко непријатељство према Русији.
Наше санкције Русију не би економски ни окрзнуле, али би је политички и морално погодиле и Србију (или њен актуелни режим) избациле из позиције руског стратешког партнера.
Последица би била вишеструко већа цена природног гаса, која би индуковала сразмерно већу цену грејања за домаћинства и буџетске кориснике, али и слабију конкурентност домаћих и страних привредника.
Србија је са најнижом ценом природног гаса у региону, а то значи са најнижим трошковима енергије, тј. учешћем трошкова енергије у производној цени финалног производа изузетно привлачна страним инвеститорима.
То је додатни мотив да остану и да нови дођу.
Теза коју пласирају домаћи НАТО проповедници, да ће уколико Србија не уведе санкције Русији, западни инвеститори не само престати да инвестирају код нас, већ ће и постојеће фабрике преселити и тиме више од пола милиона људи оставити без посла није озбиљна, али има јак пропагандни ефекат.
Прво, зашто би ЕУ увела такву врсту санкција Србији само зато што Србија не следи њихову политику санкција према Русији?!
Осим Запада, већина земаља планете неће увести санкције Русији а међу њима су и оне у којима Немачка и земље ЕУ имају значајне инвестиције, рецимо Турска.
Да ли ће ЕУ свим тим земљама увести ригорозне санкције у виду повлачења постојећих инвестиција и одустајање од нових?
Наравно да неће!
Хипотетички, најоштрији одговор ЕУ могао би да буде „замрзавање преговарачког процеса“, за који је неизвесно да ли ће и када бити завршен, из свих горенаведених разлога, а посебно с обзиром на Поглавље 35, које се односи на „нормализацију односа са тзв. Kосовом“ и садашњу перспективу да се тај процес успешно оконча.
Замрзавање преговарачког процеса могло би да донесе и обустављање претприступне помоћи, али не и више од тога.
Захваљујући мудрој политици ослањања на више стратешких партнера Србија је постала терен око кога се надмећу највећи.
Да ЕУ неће тако лако дићи руке од Србије тј. подићи руку на Србију говори надметање са Kином око пруге Београд-Ниш-Прешево.
Kада је већ било извесно да ће Kина градити ову пругу, ЕУ ускаче са понудом која се не одбија: повољан кредит и грант од 700 милиона евра, тј. око 40 одсто укупне вредности пројекта.
ЕУ мора да уважава наше посебности – уколико нас заиста жели.
У то спадају и наши стратешки односи са Русијом и Kином, до сада јединим савезницима.
Зато сам сигуран да је ЕУ заинтересована да буде присутна у Србији, тј. Србија у ЕУ и кроз модел асиметричног чланства.
Фабрике у Србију не долазе зато што је Србија кандидат за чланство у ЕУ, већ зато што власт у Србији обезбеђује најбоље услове за инвестирање, (саобраћајну инфраструктуру, фискалну стабилност, најбоље субвенције, сигурност инвестирања…).
Ниска цена енергије је велики додатни мотив за сваког инвеститора.
Немачки произвођач гума „Kонтинентал“, који има производне погоне у Русији и највећи је снабдевач руског тржишта гумама, после једномесечног прекида због политичког притиска саопштио је да наставља са производњом.
Дакле, бизнис ЕУ и у самој Русији пробија политичке стеге.
Свеже изјаве лидера европских земаља да у годинама испред нас неће моћи без руског гаса, значи да ни нас неће спречавати да га купујемо, супротно ономе што Шормаз наговештава.
Србија гас набавља из два правца.
Хипотетички, ако Бугарска реши да не купује руски гас, она не може да спречи Србију да га купује.
Делатности производње, транспорта и снабдевања гасом у ЕУ потпуно су одвојене те уважавајући правила транспортног система, он не може бити стављен у функцију санкција.
Уосталом, шта говори чињеница да је ЕУ само пре пар недеља одлучно одбила, а ових дана ипак прихватила да гас плаћа у рубљама?!
Спољнополитичке последице наших санкција Русији значиле би „одсецање гране на којој седимо“.
Руска одбрана Резолуције 1244 и вето који Русија користи у Савету безбедности ОУН, од непроцењивог су значаја за одбрану KиМ али и српског народа на Балкану, имајући у виду и позицију Републике Српске у БиХ.
Унутрашње политичке последице биле би друштвени расцеп и дестабилизација са великим и неизвесним последицама.