Најцрњи ратни злочинци, људи који су и лично окрвавили руке – Рамуш Харадинај, Хашим Тачи и Кадри Весељи – уз сад већ јавну подршку Америке и Британије направили су такозвану ‘војску Косова’. И? Шта ће сад? Хоће ли, како су најавили, кренути на српски север? Не знам. Нико то, осим Американаца, не зна.
Али сви би морали да знају да би то био рат. Велики рат! Свако ко данас у Вашингтону, Бриселу, Берлину, Приштини калкулише са идејом војне интервенције на северу Косова, свако онај ко мисли да је данас могуће поновити погром над Србима у енклавама какав је на Косову виђен 1999. или 2004. године, морао би да разуме да се то може завршити само и једино великим ратом!
Држава Србија је сабијена у ћошак. Уз сву добру вољу, уз сву жељу за компромисом, уз сву потребу за миром, уз све разумевање чињенице да су рат и нове жртве последње што Србима и Србији данас треба, ни председник Александар Вучић, ни Влада Србије немају више избора. Ако такозвана ‘војска Косова’ крене у отворени оружани напад на наш народ у покрајини, ако покушају ново етничко чишћење, Војска Србије напросто више неће имати избора – мораће да уђе на Косово и да заштити Србе! Тако и никако другачије.
Свако онај ко каже да Србија неће смети да употреби оружану силу да би заштитила свој народ морао би да се добро замисли над једним питањем: Можете ли заиста да замислите да колоне српских избеглица, жена, деце и стараца, у колима, камионима, аутобусима, на тракторима прелазе преко такозване границе на Јарињу и Брњаку, а да се власт у Београду прави луда и да не предузима ништа?! Биће да је то потпуно немогуће. Биће да нема никакве шансе да се Србима данас и овде понови нека нова ‘Олуја’.
Шта кажете? Треба ли да због Косова уђемо у рат са НАТО пактом, са целим западним светом? Не треба, ми то нећемо, нама рат понајмање треба. Али ако нас нападну, ако крену поново да нас убијају и етнички чисте, па шта онда треба да радимо?
Ако је неко учинио све да сачува мир, ако је неко испоштовао све договоре и све споразуме, ако је неко показао да је спреман на компромис, онда је то Београд. Само, неће бити да компромис значи да ми, Срби, изгубимо све, а да они, Шиптари, добију све?!
На крају, да се разумемо, о великом рату не одлучујемо ми, него неки много већи и силнији од нас. И, опет да се разумемо, постоје ратови који се не могу избећи осим по цену пристајања на државно и национално самоубиство. Сетите се 1914, сетите се 1941. Даће драги Бог да ће сада бити другачије.
Како год било, тек сви ми морамо да будемо спремни и на најгори сценарио. Па ком обојци, ком опанци. Не би нам био први пут.
Драган Ј. Вучићевић
