Уколико би ЕУ признала да није успела у улози посредника у дијалогу између Београда и Приштине, тиме би аутоматски дала зелено светло државама СБ УН да поново узму у разматрање решење за косовско питање.
Председник Србије Александар Вучић, на седници СБ УН сазваној због нелегалног формирања војске Косова и кршењa Резолуције 12 44, затражио je и да Уједињене нације узму више учешћа у решавању косовског питања. С обзиром да је непознат статус бриселских преговора, односно, не зна се да ли они уопште постоје или не, и ако узмемо у обзир и чињеницу да je Приштина својим потезима дала до знања да је са техничким преговорима готово и да може да се преговара само о статусу, то јест, међусобном признању Косова и Србије, питање да ли је ово право време да се заиста потегне повратак косовског питања у окриље СБ УН.
Од чега овај процес зависи и ко треба да га покрене и како?
Каријерни дипломата Зоран Миливојевић за Спутњик каже да би ово питање могло да се постави на било којој редовној седници СБ УН.
„Уколико би Кина и Русија као сталне чланице СБ УН сматрале да је опасност по мир озбиљна могу да отворе ову тему и да отворе то питање“, објашњава наш саговорник.
По његовим речима, и да не дође до овога, савим је сигурно да ће косовско питање завршити у УН, јер се статус не може решити без те светске организације, бар не на начин како Приштина жели, а то је да Косово има пун државноправни субјективитет и капацитет и да буде пуноправна чланица УН.
„Дакле, ово питање мора завршити у Њујорку. Пут до тога је нешто савим друго. Овако како Запад наступа, имам утисак да они желе да се та прича заврши што пре, то јест да се Србија сломи и да се косoвска незaвисност наметне из предходног разматрања и да као таква дође на седницу СБ УН, када ствар буде мање-више јасна, и када не би било разлога да, рецимо, Русија улаже вето“, додаје Миливојевић.
По његовом мишљењу, управо је ово изазов за Србију, а по ономе како је Запад наступио на седници СБ УН то се, сматра он, и видело.
„Сад је јасно да је све ово што Приштина ради, као и сви потези које повлачи, дебело политички усаглашено са интересима Запада, односно оне групације која је учествовала и у агресији 1999. године и која има интереса да се та државност заокружи и затвори“, запажа Миливојевић.
Начин како се на Србију, додаје наш саговорник, врши притисак да уђе у дијалог са једне друге позиције, после краха бриселског споразума је упадљив.
„То су услови на које Србија апсолутно не може да пристане. И Резолуција Рамуша Харадинаја у косовском парламенту, као и избор преговарачког тима јасно стављају до знања да су они орјентисани да Србија прихвати фактичко стање и независно Косово као завршену причу и ту нема рационалног основа за дијалог који би Србија могла да прихвати, без неких већих прoблема“, закључује Миливојевић.
Уколико би кренуо покушај да се косовско питање врати у СБ УН, један од првих аргумената требало би да буде да је стање на терену супротно Резолуцији 1244, коју је усвојило управо ово тело УН. Да би се косметска тема поново нашла на столу светских влада, потребан је консензус пет сталних чланица СБ, а како се западњаци залажу за проређивање чак и редовних седница овог тела посвећених КиМ, питање је да ли би благонаклоно гледали на овакав предлог. У овом процесу би и сама Европска унија имала утицај, ако би признала да није успела у улози посредника у дијалогу између Београда и Приштине, чиме би аутоматски дала зелено светло државама УН да поново узму у разматрање решење за косовско питање, мишљење је стручњака, који су такође свесни да се то неће десити, јер ослабљеној ЕУ не иде у прилог да призна да је у ствари немоћна.
