Пише: Мирослав Лазански
Да ли је америчка војска и даље најбоља у свету? Можда у неким аспектима, али апсолутно не у свему и не увек. Односно, америчким оружаним снагама под хитно су потребне значајне поправке. Два рата која је истовремено водила у последњих десетак година, после делимичног изласка из Ирака са катастрофалним последицама, уз најаву изласка, па после ограниченог останка у Авганистану, исцрпили су војнике и опрему у мери за коју нема преседана. Погоршање је толико алармантно да је још председник Барак Обама морао да ревидира дотадашњу америчку стратегију вођења два рата истовремено. Заправо, то тада није речено директно, постојећа стратегија је тихо напуштена као непрактична и прескупа, па је Обама само објавио да су будући изазови за САД, пре свега, у домену сајбер-ратовања и у подручју Пацифика, као и наставак борбе против тероризма. Од некадашње војне стратегије и доктрине вођења два симултана регионална рата, па онда истовременог вођења једног „великог” и једног „малог” рата, а све у време „хладног” рата, стигли смо до „окретања новим изазовима”.
Јер, проблем је толеранција америчке јавности према непобедама, патриотизам увек наилази на зид кад год је висока стопа смртности у рату, а са друге стране, оружане снаге САД данас су на рубу издржљивости. Без обзира на војни буџет од готово 700 милијарди долара. Честа ангажовања извршила су огроман притисак на америчке трупе, што је угрозило и добровољни режим војне службе. Око 1,8 милиона америчких војника служило је од 2001. године до сада у Авганистану и Ираку, многи од њих распоређивани су на ратиште три, или четири пута. Борбене туре од 15 месеци после којих следи само 12 месеци одсуства за боравак код куће, стављају породице под невероватан притисак и чине врло тешким припреме за следећу мисију. Америчка копнена војска морала је да редукује своје стандарде како би задовољила квоте за регрутацију, па је још 2007. године само 79 одсто војника имало средњу школу, наспрам 92 одсто у 2003. години. Задржавање најбољих и најискуснијих војника-бораца постало је све теже, није помогло ни укључивање Националне гарде из разних савезних држава САД. Копнена војска имала је пре пет година само 83 одсто потребних мајора иако је нудила бонусе до 35.000 долара како би спречила капетане да оду из службе. Стопа унапређивања млађих официра никада није била већа, а старијим официрима дозвољено је да служе и после датума када је одлазак у пензију обавезан. Око 300.000 мушкараца и жена, припадника оружаних снага САД, који су били у мисијама у Ираку и у Авганистану, жалило се на тегобе у вези са посттрауматским стресом, само половина је затражила и медицински третман, делом и због страха да би то могло да им угрози каријеру.
Док Пентагон троши енормна средства за пројекте супермодерног наоружања, а ти пројекти не само што касне већ су и много скупљи од процењених трошкова, плате војних лица не следе тај тренд. Заправо, амерички војни расходи обухватају буџет министарства одбране и део трошкова министарства за енергетику намењених за војне потребе. Ту је и министарство за питање ветерана, које обезбеђује медицинску негу и федералне бенефиције ветеранима и лицима која они издржавају и које исплаћује скоро половину војних пензија. Његови укупни расходи повећавају војни буџет САД за још око 50 милијарди долара. Очито се више тим курсом није могло, па је Доналд Трамп одобрио рекордан војни буџет САД и тако „купио” подршку војно-индустријског комплекса за следеће изборе. Ни Конгрес није могао да иде против рекордног војног буџета, без обзира на слагање, или неслагање са Трампом.
На неки начин, САД су се сада само вратиле тамо где су и биле пре 11. септембра 2001. године. Односно када је у питању америчка одбрамбена политика круг се затворио. Уместо некадашњег Совјетског Савеза сада је Кина најважнији и најопаснији политички и војни изазов за САД. Ту је и Иран као неко ко жели да буде регионални лидер у подручју највећих светских залиха нафте. Ако земљама Пацифика припада економска будућност света, онда им вероватно припадају и сви будући ратови. Постоји изрека да се генерали обично припремају за прошли рат, а нови никада не почиње тамо где се прошли завршио. Ни у погледу доктрине, ни у погледу технологије. Са Кином се не може изаћи на крај уз помоћ асиметричног рата, опасност од Кине Американци гледају у чињеници да је она на неки начин већ оспорила и оспорава америчку контролу над западним Пацификом и да поседује не само нуклеарни арсенал, већ и конвенционалне снаге које у водама око Тајвана и западног Пацифика могу да угрозе америчку Седму флоту.
Америчка перцепција кинеске економске претње и кинеско прихватање некадашње совјетске војне нуклеарне стратегије, јачање кинеске ратне морнарице, убрзана изградња још два нова кинеска носача авиона, поред једног већ оперативног, економска криза Запада, свађа Немачке и САД око енергетских коридора и снабдевача, сукоб Турске и САД и око Курда и око турске куповине руског наоружања, све жешћи трговачки рат Кине и САД, све је то кумулативно довело до нове америчке војне стратегије…
