Иако змај није јединствена митолошка појава са наших простора, српски змај је изузетак, јер га као таквог не познају митологије и веровања других народа.
У давним временима праисторије култ змије је био честа појава многих друштвених заједница, а своје порекло у Европи, тај култ носи управо са ових простора тј. простора доњег подунавља, које се сматра колевком европске цивилизације. Археолошки налази са Лепенског Вира, Винче и других налазишта, указују на постојање веровања у неко змијолико божанство.
Често тражећи одговоре на небу и међу звездама, наши давни преци су управо тамо увидели звездолик змије која се свија око осе света, сада познатом као сазвежђе Змаја. Kако би та „небеска“ змија стигла тамо, морала је имати крила која усваја од господара неба, птице, и тако настаје змај, крилата змија, спој неба и земље, материје и духа.
По српским веровањима, змај постаје од змије коју за 9 година нико није видео или кад наврши 40 година. Он се прво појављује као дух који штити поља, усеве и људе од града и олује које доносе але. Але представљају негативна бића супротстављена змају, са којима се бори на небу. Одатле имамо описе српског народа за Турке као „аловите“, „алија“, и српске јунаке као „змајевите“.
Са развојем развојем српске средњевековне државе, змај из река и језера се пење у планине Јастребац и Шар-планину, и често се изједначује са соколом. Српски змај је пријатељ народа, а у свом коначном облику постаје наш епски јунак, као дете змаја и лепе жене. Змајевит.
Змај постаје нераздвојив део Kосовске епике, те својеврсне српске Илијаде, где је подигнут у ранг популарних националних јунака, са божанском ауром, представљајући народни идеал доброте, правде и истине.
Kроз вековне недаће, антагонисте и освајаче, лажне спасиоце и кривотворитеље истине, исто као и српски народ, змај је истрајао, очувао свој идентитет и одбранио се од нестанка. Управо та чињеница указује не на дубоку везу Срба са змајем, већ њихову истоветност и чињеницу да Змај јесте Србин.