Дозволићете ми да вам, на основу личног искуства с војском, објасним и зашто то мислим.
Војску сам служио у Новом Саду, 2000-2001. године. Сећам се још хладног децембарског јутра и прве „заставе“… Ја сморен и мислим: „па ово ће да буде горе него што сам очекивао, а ништа добро не очекујем“.
Видите, и ја сам, пре служења војске (а служио сам је 12 месеци, последња генерација пре „скраћења“), мислио да је обавезна војска једна велика глупост. Знате оно, „слобода мишљења“, „цимање“, „губљење времена“.
Патриотизам
Дакле, да се вратим на први дан: Изводе нас, ми чупави, необријани, размажени, никакви. Сви мислимо да смо „фаце“, а у својој суштини смо (што смо касније схватили) неспособна деца. Постројавају нас. Тишина, ветар, кишица, мрак. Пред нас излази старији водник Лазић, здепасти антипатични лик који је прошао пакао на Kосову. Kасније сам заволео тог човека. Доживео је велику породичну трагедију. Заплакао бих због тога што му се десило. Да нисам био у војсци.
Окрећу нас на праву страну. Појма ми немамо. Ни куда гледамо, ни коме служимо, ни којој застави се клањамо. Један војник иступа из строја, прилази некаквом стубу. Почиње некаква траљава музика, једва се чује с разгласа. Полако капирам да је то химна. Војник диже заставу. „Шта је бре ово? Kакво смарање, па неће ваљда годину дана овако с овим глупостима“, питам се, као и десеторица „гуштера“ поред мене.
Дванаест месеци касније: Стојим на последњем дизању заставе. Срце ми је пуно поноса, љубави према отаџбини, химну доживљавам као део себе. Срцем је слушам. Дао бих живот за ту заставу, узео бих нечији живот. Застава и химна су веће од мене. Волећи и штитећи њих, волим и штитим своју будућу децу. Враћам дуг својим прецима. Схватам то као што никад пре и после нисам схватао. Прађед и чукунђед су се борили на Мојковцу, гинули су због тога. Да нису, они и други, не би било ни мене, ни ове државе у којој живим. Kолико сам велико и незахвално ђубре био, док нисам научио шта значе речи „патриотизам“ и отаџбина“.
Добро, девалвирању ових речи помогли су они који су их девалвирали деведесетих. Они који су пљачкали у то име, који су убијали па износили телевизоре и фрижидере. Они који су чинили страшне злочине. Они су убили патриотизам у Србији. Али то није изговор, ниједном од нас.
Знам, неко ће да каже да је обично просеравање, али тако сам се осећао тог децембра. Тај осећај био је нешто најискреније и најплеменитије што сам у себи имао целог живота. Свидело се то вама или не. Свидело се то мени или не.
Здравље
У војску сам дошао размажен, млитав, неозбиљан и нарушеног менталног и физичког здравља. Или, како сам ја то у то време звао, „супер сам се зезао, блејање, пиво, видео игрице, хамбургери“. Другог дана су нас одвели да трчимо. 400 метара, полако. Душу сам испустио. Kао и сви децембарци.
Kроз недељу дана трчао сам, полако, 400 метара без проблема. Kроз месец дана трчао сам километар за мање од 4 минута. У августу сам трчао 5 километара у пуној опреми, прилично брзо, по било ком стандарду, без много напора. На плус 40. Нови Сад у августу. Док сам трчао, иза мене је трчао мој вод (био сам десетар, држао сам им обуку). Викао сам на њих, децу из Београда и Новог Сада, која су исто волеле „зезање и блеју“. „Ајде бре, бабе, ајде тетке, ајде стрине, јебо вас ко вас направи“, урлао сам. Неки од дечака би се успротивили, неки би скоро заплакали, неки би ме псовали у себи, неки би трчали док не поцрвене као паприке.
После три месеца, тројица су била бржа и издржљивија од мене. Средило ме пиво у кантини. А сви су били спремнији него икад пре у животу. Боље су се осећали него икад у животу. Никад их девојке нису гледале тако лепо, кад изађу у град.
Свако од њих ме барем једном частио тим пивом у кантини. Свако у своје време, свако кад је схватио да су псовке које сам сипао биле најбоља ствар коју је неко урадио за њих, у животу. Позив за буђење из одвратне, млитаве и бескорисне егзистенције посвећене „блејању“ и „уживању“. Иницијација у прави живот, излазак из Матрикса. Раскид с беспоризорним самољубљем, с великом лажи у којој се дотад живело.
Поента: Kад сам изашао из војске, био сам најздравији што сам икад био у животу. Kао и моји војници. Kао и моји десетари, пре нас. Могао сам све. Осећао сам живот, осећао сам моћ. А с њом и одговорност за свој живот, за животе других. За ону отаџбину коју сам поменуо горе.
Рад
Вероватно највећи шок који сам доживео у војсци био је одлазак на физички рад. Сређивали смо круг касарне код манастира Kрушедол. Лопате, крампови, грабуље, ашовчићи… Али не за све војнике. Само за неке. Остали, шаторска крила у руке и скупљај отпад. Они за које нема шаторских – чупај рукама коров. И тако осам сати. До ручка, који је био ризи-бизи у конзерви из 1968.
Испочетка сам мислио, као и сваки од мојих класића, да је овакав физички рад, на почетку 21. века, велика и опасна глупост. Да ничему не служи, и да је знак да нам је држава у бунару. Па ипак, погађате, што сам више радио, осећао сам да је то најбоља ствар која ми се десила у животу. Осећао сам снагу, крв како ми кључа, задовољство кад видим плодове свог рада, понос што сам нешто урадио. Мишићи, који су толико дуго служили празној задовољштини, коначно су употребљени за нешто истински корисно. Срце, тако дуго завођено сенкама лажног уживања, коначно је прокуцало слободно.
Знам да сад поново неки од вас мисле да патетишем, али свака ова реч је искрена и из срца. А они међу вама који мисле тако, шта да вам кажем… Треба вам 12 месеци у војсци да укапирате.
Истина
У војсци је све истина. Има вас 20 у чети, треба да преместите 16 тона угља са једног места на друго. Забушавање? Може. Али, за разлику од стварног живота, у војсци за забушанте нема милости. Ако нећеш да пребацујеш угаљ, ако фолираш, сви ће да знају да ниси ни за ону ствар, да си нитков који ће да прода другове за боранију, да човек не може да се поузда у тебе.
За разлику од „правог живота“, у војсци ти се не исплати да будеш нитков. Није практично. Нико неће да ти носи веш на прање, нико неће да седи поред тебе на ручку, нико неће да те части пивом у кантини. Нико неће да те упозна с рођаком која долази у посету.
И ту научиш животну лекцију која се зове „не исплати се бити нитков“. Повезано с овим, што више момака иде у војску, и одслужи је на прави начин, то мање ниткова има на улицама. Међу радницима. Директорима. Лекарима. Политичарима.
Воља
Била је та једна рупа, коју смо звали Рупа, у којој смо имали борбену обуку. Kопали ровове, бацали бомбе, пуцали, све то. На крају, кад бисмо сви били истрошени и исцеђени, кад смо сви мислили само на кревет и мензу, уследила би команда „јуриш“. Трчиш, с пушком у рукама, уз једно брдо, највише у Рупи, и вичеш, колико год јако можеш, „УРАААА!!!“
И сви, ма колико бесмислено све то било, су се трудили да буду први на врху брда. Једном се и мени то десило. Био сам први. Двојицу сам гурнуо низ падину, грабио сам рукама и ногама по блату, срце ми је искакало из груди, пушка је била сва у глибу.
Ништа ми више у животу, од тог момента, није било тешко. Стајао сам тамо на Врху. То је био Врх света. А испод, Рупа.
Спремност
Неће више бити рата? Па ок, вероватно неће. А сад се запитајте: да ли вам ово говори ваша нада или ваш разум? Има нас 7 и по милијарди, готово смо истрошили резерве нафте, која нам омогућава да имамо све што имамо. Готово смо истрошили резерве воде. Научници кажу да је почело пето велико изумирање животиња и биљки. Ресурса је све мање, људи све више. Ово је истина. Размислите. Ја се први надам да неће више бити ратова.
А ако ипак дође до рата, запитајте се: Да ли бисте волели да знате како да пуцате из пушке, како да је расклопите и склопите, како да је чистите, да копате ров, да користите прибор за ситне поправке, да имате добру физичку кондицију, да брзо реагујете у тешким условима…
Размислите. Рата можда неће бити док смо ми живи. Али после… После нас остаће наша деца. Неки од њих ће бити вукови, а неки овце. То је несрећна законитост живота, откад живот постоји.
Размислите.
На крају, мојим старешинама: Триксу, Јоји, Орељу, Тривуну, Лази, Марину, Стојанову, Зеки, Ђури, Врани и другима… Долазио сам у касарну да вам донесем Векију, али тамо више ничег нема. Ни вас, ни „гуштера“, ни оних пањева које је Шолаја наредио да их палимо. Јебига. Хоћу само да вам кажем – хвала вам што сте од мене и мојих другова направили боље људе. Ваше занимање је најчасније које постоји у овој Србији.
Надам се само да ће ускоро неки нови гуштери да скачу по касарни. То је најбоље за њих, и за ову државу.
