Водник Дејан Митић (22) из Ниша погинуо је 14. априла 1999. током налета терориста ОВК на српско-албанској граници. Друговима наредио да се повуку, остао сам да им чува одступницу, а затим се разнео бомбом.
Водник Дејан Митић (22) из Ниша један је од 108 српских хероја који су дали живот за отаџбину током чувене Битке на Кошарама, од чијег почетка се сутра навршава тачно 20 година! Дејан је 14. априла 1999. погинуо бранећи границу Србије од напада терориста ОВК, али и спасавајући своје другове, којима је био одступница током налета непријатеља на брду Маја глава, недалеко од карауле Кошаре.
Митић је тада наредио саборцима да се повуку на сигурно, а затим је сам задржавао налет Шиптара. Када су га опколили, разнео се бомбом да им не би пао у шаке. Делови његовог тела пронађени су тек у јесен 1999. године, а сахрањен је 2003, када је ДНК анализом утврђено да посмртни остаци припадају њему.
Јуначки отпор
Дејанов отац Славољуб, и сам учесник рата 1999. године, каже да је његов син од детињства сањао да постане војник.
– Мој Дејан је после одслужења војног рока чврсто решио да остане у војсци. Било је то 1998. године и тада нисмо ни сањали да ће само годину дана касније морати да ратује и да ће дати живот за своју земљу. У фебруару, месец дана пре бомбардовања, дошао је накратко кући, и већ после два дана звали су га да се врати на Косово. Отишао је и после тога га више нисмо видели… – присећа се отац Славољуб последњег сусрета са сином јунаком.
Са сином се последњи пут чуо 23. марта, дан пре почетка бомбардовања.
– Ја сам већ тада као резервиста био у касарни у Куршумлији и искористио сам прилику да га позовем. Рекао ми је: „Тата, кад добијеш муницију, сачувај себи два метка или бомбу, не дај да те ухвате живог.“ Те речи су и тада звучале језиво, а сада звуче још језивије када знам на који начин је изгубио живот – каже Славољуб и описује како је, према речима сабораца, Дејан херојски погинуо пет дана након почетка Битке на Кошарама:
– Тог 14. априла водиле су се најжешће борбе, Шиптари су били у великом налету на брдо Маја глава, недалеко од Кошара, на самој српско-албанској граници. Дејан је рањен, али је храбро трпео болове, скривен са саборцима само 50 метара од ровова у којима је већ био непријатељ. Чекао је да падне мрак, а онда им је наредио: „Ја сам ионако готов, зашто и ви да погинете? Идите, дајте ми муницију, аутомат и бомбе, вама наређујем да одете.“ Војници су га послушали и целе ноћи су ходали до карауле Морина, где су се придружили другој јединици. Дејан је пружао отпор и чувао одступницу друговима колико је могао, а када је већ био опкољен, разнео се бомбом. То је прича коју су ми испричали његови другови са фронта…
Испунио завет
Славољуба су тек 6. маја звали и рекли да му је син погинуо. Одмах је кренуо у потрагу за његовим телом.
– Када се рат завршио, кренуо сам да тражим Дејанове посмртне остатке. На месту где су га другови оставили, у октобру 1999. пронађен је само доњи део тела и нагорела капа. Тада сам схватио да је мој син урадио оно што је мени саветовао, да није хтео да падне у руке непријатељу. У његовом џепу нађена је марамица, ножић који сам препознао, таблете и дуге чарапе, које је увек носио. Ни тада нисам хтео да поверујем да ми је син мртав, одлучио сам да затражим ДНК анализу, чије сам резултате добио тек 2002. године. Потврдили су да делови тела припадају њему, па је сахрањен 2003. године, овде у родном селу крај Ниша – прича несрећни отац.
Тата, не могу да оставим војску…
Присећајући се сина, Славољуб истиче да је био јако зрео за своје младе године.
– Молио сам га да остави војску када сам схватио шта се спрема. Он ми је тада казао: „Идем, па иако се не вратим, не могу да оставим младу војску која ме гледа као оца.“ Био сам војник, знам колико војсци значи старешина. Такав је био мој син, дао је живот не желећи да га други изгубе због њега – каже Славољуб Митић, отац хероја са Кошара.
Вечна слава за јунаке са Кошара
Дејан Митић је један од четворице нишких хероја са Кошара у чију част је осликан мурал у овом граду. Осим Дејана Митића овековечени су и ликови његових сабораца Ивана Васојевића, који је погинуо 11. априла одбијајући напад непријатеља, и Предрага Леовца, који се, иако тешко рањен у сукобима на Косову 1998. године, вратио на фронт и страдао од снајперског метка 14. априла. Уз њих је и Драган Грубић, који је преживео Кошаре, али је страдао 2004. године на аутопуту док је помагао повређенима у саобраћајној незгоди.
Епска битка: 63 дана пакла на Проклетијама
* Битка на Кошарама трајала је од 9. априла 1999. до последњег дана бомбардовања Србије, 10. јуна 1999.
* Водила се на српско-албанској граници, на Проклетијама, у рејону карауле Кошаре
* Припадници ОВК, њих око 6.000, потпомогнути војском Албаније, плаћеницима из редова муџахедина и Легије странаца и уз подршку авиона НАТО покушали су да из Албаније продру на територију тадашње СРЈ. Циљ је био да се заузме Ђаковица и да се пресеку линије ВЈ на Косову
* Територију Србије бранило је око 2.000 војника 53. граничног батаљона ВЈ на караулама Кошаре и Морина, 2. батаљона 125. моторизоване бригаде, 63. падобранске бригаде, 72. специјалне бригаде, као и добровољци из Србије и Русије
* Битка је почела 9. априла у 3.00, када је кренуо напад терориста ОВК са територије Албаније, праћен артиљеријском ватром и подршком авиона НАТО. Тачно 63 дана вођене су свакодневне крваве борбе дуж фронта на граници. Српски војници и шиптарски терористи су на појединим деловима фронта били удаљени једни од других свега 50 метара
* Погинуло је 108 српских војника, од тога 18 официра и подофицира, 53 војника на одслужењу војног рока, 13 резервиста и 24 добровољца. Тела неких погинулих никада нису пронађена. У редовима ОВК било више од 250 жртава
Д. К.
